понедељак, 17.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:29

Без патње нема интензивног живљења

Увек стојим на страни сунца, али ту су и најдубље сенке, умео је да каже Милан Коњовић, чија су дела из новосадских колекција изложена у Спомен-збирци Бељански
Аутор: Милица Димитријевићнедеља, 18.11.2018. у 16:32
„Сунцокрет”, 1972.

О блиским пријатељским везама великог сликара Милана Коњовића и познатог дипломате и колекционара Павла Бељанског које су битно утицале на настанак њихова два легата у Новом Саду и Сомбору – Спомен-збирке Павла Бељанског и Галерије „Милан Коњовић” – довољно говоре два податка: прво представљање колекције Бељанског било је у Градском музеју у Сомбору када је Коњовић био директор тог музеја, а оснивајући сомборску галерију Коњовић је имао за узор легат Бељанског.

Логично је било да се ове две институције удруже и у част једног од наших најплодоноснијих уметника обележе 120 година од његовог рођења изложбом на којој су сакупљена његова дела која чувају те две куће, али и бројне државне институције у Новом Саду и друге јавне и приватне колекције тог града.

Тим поводом у новосадској Спомен-збирци Бељански до краја децембра налази се 47 радова, многа бисери који се не могу видети често, све их препознатљиво прожима његов експресионизам, оличен у личној страсти и уметничком колориту. 

Овог академика подсећамо се, може се рећи, и ретроспективно, будући да временски распон представљених уља на платну, пастела, цртежа и таписерија сеже од раних гимназијских остварења из 1913, преко кубистичких експеримената почетком двадесетих година и авангардних периода пре и после Другог светског рата, до византијске фазе у деветој деценији 20. века.

Мада, колико год дела да је изложено било би мало ако се још једном истакне то да је сликар иза себе оставио више од 6.000 радова, а како подсећа Милана Квас, аутор ове поставке, у уводном тексту каталога који је прати, „у националној историји уметности 20. века Милан Коњовић заузима прво место по броју самосталних и групних изложби којих је било близу хиљаду”.

О Коњовићевим мотивима који су често незаобилазно у вези са родном Војводином и њеним призорима, природним лепотама, житним равницама и посебно сунцем, писано је у прегршт текстова, на многим сликама које су пред публиком има их у изобиљу, док га Ирма Ланг, која се исцрпно бавила његовим радом и која је била дугогодишњи директор Галерије „Милан Коњовић”, због његовог бивствовања „на страни сунца” назива и „маестром Хиперионове светлости”.

Милан Коњовић, Сомбор, 1936.

Управо једно од изложених дела, названо „Сунце, жито”, а које се чува у поменутој галерији, евоцира успомене и на необичан догађај из 1962. Реч је о „јавном часу” који је Коњовић извео на крову Основне школе „Ђорђе Натошевић” у Новом Саду када је у једном даху, за мање од шездесет минута, насликао ту слику, на очиглед публике која је тада присуствовала Стеријином позорју, новинара и окупљених грађана. Све је забележено и камером ТВ Београд, био је присутан и Лазар Трифуновић за којег је то био „готово концептуални хепенинг”, чин који је Коњовић поновио 1991, на Петроварадинској тврђави, приликом тада организоване изложбе његових слика инспирисаних управо сунцем. Остале су записане речи самог уметника који себе и своју интерактивност, као и увек присутне емоције, сам објашњава овако: „Ја нисам сликар који своја дела ствара у затвореним атељеима. Ја нисам херметизован ни у једном смислу. Присутна публика дала ми је много импулса”.

Или: „Пред мојим сликама мораш се поклонити или бежати. Трећег нема! У њима има страховитих трагедија, али и великих победа. У томе је и најважнија борба између светла и мрака, са вером у сунце. Ја увек стојим на страни сунца, али на страни сунца су и најдубље сенке. Ту су и најдубље патње, али без патње нема интензивног живљења”. 

Не сме се заборавити ни ангажман који је Коњовић имао у примењеним уметностима, у чему је Нови Сад био од значаја за овог аутора. Још 1923. у Прагу урадио је сценографију за комад „Улица”, да би се вратио тој врсти изражавања у педесетим годинама. Омислио је и извео сценографију и решење за костиме за Лоркину „Крваву свадбу” која је изведена на даскама Српског народног позоришта, да би за потребе Народног позоришта у Сомбору потписао скице за „Тамни цвет”, док је предложак за свечану завесу ове институције била једна његова офсет-литографија, о чему сведоче и фотографије које, уз одабрана дела, красе зидове Спомен-збирке Бељански. 

Коначно, овај аутор вероватно је и једини наш сликар о којем је објављења монографија у САД, било је то 2014, дело носи назив „Flat Horizon. The Life and Art of Milan Konjović”, приредиле су га Јасна Јованов и Ана Новаков, а издавач је „Fibonaci Academic Press”.


Коментари0
8913a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља