Сви телевизијски канали, радио-програми и интернет портали најавили су да ће директно преносити заједничко обраћање председника САД, Русије и Кине. Они ће данас човечанству обзнанити непобитне доказе о постојању ванземаљских интелигентних бића.
Ово је, наравно, вест из фејк њуз галаксије. О томе да ли смо сами у свемиру разговарало се у препуној Великој сали београдског Студентског културног центра (СКЦ), на другој трибини коју је организовао Институт за физику, у оквиру иницијативе „Наука кроз приче”. Трибина је насловљена „Где су сви?”, као омаж америчком физичару Енрику Фермију. Елем, Фермијево наизглед дечје питање, постављено још 1950, односило се на то да само у нашој галаксији постоји толико звезда да када би и сасвим мали број њих имао планете погодне за живот, Млечни пут би врвео од различитих цивилизација. Па како онда немамо непобитне доказе да је то тако?
Главоломком „Где су сви” већ седам деценија баве се астрономија, физика, хемија, биологија, а као сенка их прате литерарни и филмски жанр научне фантастике. Управо је читав тај спектар обухватила трибина у СКЦ-у, чији су учесници били физичар др Бранислав Цветковић, биолог Драгољуб Димитријевић, астрофизичар и астробиолог др Милан Ћирковић и Горан Скробоња, писац и преводилац научне фантастике. „Свемирским бродом” је управљао Слободан Бубњевић, коаутор иницијативе „Наука кроз приче”. Његово прво питање било је: ако већ не знамо где су сви, можемо ли да претпоставимо колико их је?
„По такозваној Дрејковој једначини, у нашој галаксији на сваких 2.000 звезда постоји једна планета с цивилизацијом способном да комуницира са Земљанима. Али ово је рачунско-спекулативна једначина, са седам параметара, тако да крајњи резултат може бити било шта: од један до 50 милиона, што је најоптимистичкија процена”, одговорио је др Бранислав Цветковић, уз закључак да смо у васељени можда и сами, „али да се и с тим може живети”.
Мирење са свемирском осамом уздрмано је пре десетак дана саопштењем харвардског Смитсонијан центра за астрофизику. Њихова хипотеза је да је астероид Оумуамуа (извиђач, на хавајском) заправо „соларна једрилица” коју је нека далека цивилизација послала у потрагу за знацима живота. Претпоставку заснивају на чудном, цигароликом облику и на неочекиваном убрзању и ротирању овог астероида, који је стигао из међузвезданог простора и прошишао кроз Сунчев систем.
„Оумуаума као да је изронила из ’Сусрета с Рамом’ Артура Кларка”, каже писац Горан Скробоња и подсећа на сиже романа: Рама летелица која улази у Сунчев систем: цилиндричног је облика и дугачка 50 километара. Тим истраживача са Земље слеће на њега и открива да је настањен биолошким роботима.
„Они су само алати, њихови творци остају недокучиви. Слутим да ће, уколико икада дођемо у физички контакт с ванземаљским цивилизацијом, бити управо тако. Нећемо видети њих саме, већ нешто што су направили”, предвиђа Скробоња.
И др Милан Ћирковић сматра да је нереално очекивати да ће икада доћи до непосредног контакта људске врсте с интелигентним ванземаљцима.
„Ми не можемо трагати за свим облицима ванземаљског живота, али од нечег се мора почети. У овом случају, од облика живота који нису сувише различити од онога с чим смо као врста имали искуства. Идеја о контакту с цивилизацијом која је милијарду година испред нас у старту је бесмислена са становишта комуникације”, каже др Ћирковић.
А можда је наша планета, чуло се на трибини у СКЦ-у, заправо лабораторија у којој је нека напредна цивилизација давно започела експеримент стварања живота. Можда ћемо се за тај дар једног дана одужити истом мером, негде другде. На Венери, рецимо. На том трагу била је група наших научника из Института за физику. По Србији је прикупљено пет, шест тзв. узорака екстремофила, микроорганизама који опстају у готово немогућим условима, с идејом да се диригованом еволуцијом у биореактору „истренирају” за живот у атмосфери Венере, на 40 километара изнад тла. Авај, припрема сићушних колониста пропала је из разлога типично овоземаљских. Неколико чланова истраживачког пројекта наставило је каријеру у иностранству, тако да се тим распао.
А кад изгубиш људе, џаба ти је читав свемир...
