понедељак, 17.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:01
ПРОФЕСИЈА ГЛУМАЦ

Инжењер међу глумцима, глумац међу спортистима

Mи глумци имамо потребу за позориштем, за непосредним контактом са публиком, разменом енергије. А и много је лепше играти у позоришту. Али, филм ти доноси друге привилегије. Добар филм је врхунска илузија. Публици ће увек бити потребна жива реч, али када гледаш дела рецимо једног Сорентина на великом екрану – можеш само да уживаш и да се дивиш. Осим тога, филм глумцу доноси популарност па те доктор пажљивије прегледа, добијеш боље парче од бута у месари... Међутим, у свему је потребна мера, каже Милорад Кап
Аутор: Снежана Чикарићсреда, 21.11.2018. у 17:03
(Фото Бранко Пантелић)

Уместо да шутира лопту, седмогодишњи Милорад Капор више је волео да иза школе гледа како Здравко Шотра са екипом великих југословенских глумаца снима филм „Шеста брзина”, заправо серију „Приче из радионице” у којој је главни јунак био Зоран Радмиловић и која је снимана упоредо с филмом. Чак је са школским другарима добио дозволу од учитељице и да статира уз Тању Бошковић и касније безуспешно покушавао да утврди која је од многих малих глава у серији његова. Тако се заразио светом глуме и покретних слика.

Најбоља другарица малог Милорада, Николета Костић, већ је била члан Драмске секције РТС-а која је била смештена у Таковској улици број 10. И када је одлучио да јој се придружи успео је да наговори оца да га упише, али, десио се пех. Уместо да га тата одведе у Таковску 10, промашио је и ушетао у број 8!

– И тако сам четири године заглавио у Драмској секцији општине Палилула. Четири године сам учио силно се надајући да ћу добити прилику да се појавим на телевизији. Али, од тога је остала само пуста жеља. Пролазиле су серије и филмови, а нас нико да позове. Никако нисам схватао због чега јер нисам успео да схватим да је ћале промашио улаз – смејући се прича Милорад о том „глумачком периоду” док је са родитељима и братом становао на Лиону.

(Фото лична архива)

Након пресељења на Нови Београд, почеле су да га занимају неке друге ствари и глуму је заборавио. Све до треће године Машинског факултета када је, како каже, осетио да га позоришна сцена поново зове. У почетку је аматерски наступао у тадашњем позоришту „Сусрет” и на сцени „Црњански”, не размишљајући да ће у будућности пројектни биро заменити даскама које живот значе.

– Зацртао сам себи да морам да завршим машинство и да одем из Србије. Биле су то деведесете, било је тешко, мада ни сада није боље. У сваком случају, колеге су ми некако убациле црв у главу како треба да упишем академију. Конкурисао сам на Академији уметности у Новом Саду и примљен сам у класу професора Радета Марковића. Уз овог великана нашег глумишта тамо су професори били и Петар Банићевић, Бранко Плеша и Боро Драшковић. Шта ће вам више. Од кога боље да научим занат него од таквих мајстора – присећа се Милорад Капор. Глумац ће касније у своју радну биографију убележити улоге не само у домаћим пројектима већ и филмовима холивудске А продукције попут оне у филму „Lockout” или рецимо „Skyfall” из серијала о Џејмсу Бонду.

Да не би финансијски оптеретио родитеље, Капор се преселио у Нови Сад, у тамошњи студентски дом, и наставио паралелно да студира и Машински факултет.

– Био сам на смеру Механизација и машинске конструкције, а на њему је предавао професор др Зоран Петковић који је свирао у „Црним бисерима” и био један од првих рокера у бившој Југославији, музичар који је свирао у филму Жике Павловића „Кад будем мртав и бео”. Сећате се оне сцене када Џими Барка има завршну аудицију за певача?! Био је ту и мој професор др Давор Острић, један од првих џезера, па др Срђан Бошњак и др Ђорђе Зрнић, такође уметници у машинству. Још док сам глумио у аматерским позориштима они су долазили на представе, што не значи да сам имао некакве посебне привилегије. Не. Само су ми понекад омогућили да предам рад дан раније или касније, да предам вежбе у поноћ... У то време ми се дешавало да по два пута у дану из Новог Сада идем за Београд. Некада ме је срамота од самог себе шта сам све тада успевао да постижем у једном дану – каже глумац који је дипломирао и на новосадској Академији уметности и на београдском Машинском факултету.

Али, професионални пут започео је као глумац. Где другде него у новосадском Српском народном позоришту у којем наступа од 1995. године, а у радном односу је од 2002. године.

– Још док сам студирао, на наше испите је долазио тадашњи директор Драме СНП-а Стеван Баја Гардиновачки који је желео да подмлади ансамбл па је доделио четири стипендије колегама из моје класе. Међу њима и мени. Зато сам био миран, нисам имао бојазан где ћу и шта ћу када дипломирам. А моја класа је била специфична. Биле су три девојке и нас осам мушкараца и звали су нас „Сиви дом” јер смо били некако својеглави – прича наш саговорник који признаје да је машинство дипломирао не само због тога што је желео да заврши започето већ и због сујете.

(Фото лична архива)

Објашњава како није желео да му неко каже: „Па, да, тешко је Машинство. Не може то свако!”

– Када бих могао да живим два живота бавио бих се и пројектовањем – додаје глумац који је за кастинг филма „Skyfall” послао своју радну биографију написану ван сваког стандарда и портрет који је исекао с фотографије сликане на некој свадби.

То што се на реверу види затакнут рузмарин није сметало ни њему, а ни продуцентима филма који је коштао право богатство. Не само за наше већ и светске прилике.

– Има једна кастинг директорка која држи радионице како се понашати на кастинзима. На својој фејсбук страници она са хиљадама глумаца размењује искуства и дели савете. Глумци углавном питају да ли на портретима главу треба накриви на леву или десну страну. Подићи је или спустити. А то је толико небитно, као што није битно ни да ли је сепија или црно-бела фотка, да ли је у боји или шта већ... Важна је фотогеничност, карактер који избија. Такво је моје лично искуство. Не значи да је правило, али ми се чини да није ни случајност. Зато сам ја на тој њеној фејсбук страници написао: „Људи, ја сам послао слику са свадбе, исекао остатак фамилије који ме је окруживао, послао и прошао сам. Наравно, нисам прошао на основу фотографије већ целокупне радне биографије и потом показаних вештина. Важно је бити истинит, веродостојан и тачан. Да се пре кастинга што више улаже у своје знање и вештине – прича глумац који са подједнаким жаром тумачи своје позоришне јунаке и ликове у домаћим и страним продукцијама.

– Mи глумци имамо потребу за позориштем, за непосредним контактом с публиком, разменом енергије. А и много је лепше играти у позоришту. Али, филм ти доноси друге привилегије. Добар филм је врхунска илузија. Публици ће увек бити потребна жива реч, али када гледаш дела рецимо једног Сорентина на великом екрану – можеш само да уживаш и да се дивиш. Осим тога, филм глумцу доноси популарност па те доктор пажљивије прегледа, добијеш боље парче од бута у месари... Међутим, у свему је потребна мера – каже Милорад Капор.

На наше питање како је радити у филму А продукције, каже да има мало франшиза попут оне о Џејмсу Бонду, које имају толики буџет да је обезбеђено баш све у тако високом квалитету.

– Није лоше ни у другим високобуџетним продукцијама. Али, овде можеш да тражиш баш све. Заузврат, мораш и да даш све. И у филмовима високе и мање високе продукције возач ће вас довести на сет, само што ћете се у једној возити у „бентлију”, а у другој у „опелу”. У мање високој ћеш јести шта већ, а у овој другој јела која се спремају у хотелима са неколико Мишленових звездица. Служи те најбољи послужитељ, вози најбољи возач, снима најбољи сниматељ, облачи најбољи додавач костима... Али, треба схватити да је то само посао и да ће и то једног дана да буде јуче. Ако се превише уздигнеш, можеш добро да се угруваш приликом пада. Зато све то мора да се прихвати као нешто сасвим нормално, нешто што си заслужио својом радном етиком и јер си у право време био на правом месту. Лепо је за твоју биографију, новчаник, стекао си искуство.... И, идемо даље – каже Милорад Капор. 

Префесионализам пре свега

На Западу је веома битно какав си радник и какав си тимски играч. За многе глумце се запитате што их више нема у филмовима, а сећате се како су добро неке улоге одиграли, икако су често били заступљени. Да, али воли да попије, да закасни, да се издере... Деси му се. То на сету који кошта милионе долара дневно не може. На журкама, које се некада десе током снимања, можеш мало да се опустиш, али на сету је сурови професионализам. У тако скупим филмовима нема „простора” да будеш лош ни као глумац, ни као човек. Ту је и звезда задужена да понови говорну, борилачку сцену, колико год пута је потребно док се не постигне жељени квалитет. А ту су и њихови верни дублери. Са Џуди Денч нисам имао сцене, али сам имао пробу костима, а и прилику да причамо на журкама. Гледао сам у жену и размишљао да ли је то она или њен дублер. И мени су нашли дублера, и то у Турској и ја нисам могао да верујем колико личи. Када ми је дечко послао захтев за пријатељство на „Фејсбуку”, помислио сам да сам га сам себи послао.

Моја друга шанса

То је прича о другој шанси. Сви добијају другу шансу, у бизнису, љубави, породици... Неко мора да је потражи, некоме се она понуди. Неко је искористи, а неко поново пропусти. Ја играм некадашњег веома перспективног кошаркаша, гле чуда, којем је из неког разлога пропала каријера. Зовем се Аца Јовановић. Пропао ми је и брак, не могу да виђам децу, због чега јако патим. Бавим се продајом прасића и сасвим случајно сретнем свог некадашњег менаџера којег игра Небојша Дугалић. Ја имам проблем и са кондицијом, са одвикавањем од пушења, а волим и да попијем мало више него што би требало...


Коментари1
39417
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladan
Bravo!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља