петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 24. НОВЕМБРА

Фуга о Београду

петак, 23.11.2018. у 14:31
Живојин Павловић

МАЈСТОР УМЕТНОСТИ: ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ

„Кришом, као снајпер, нек уметник филма упери објектив животу у пупак; нек рафали целулоида изрешетају тело са свих страна: поново, на екрану, васкрснуће у својој нефалсификованој раскоши.“ Овај давно изречени редитељски кредо Живојина Павловића израња као на каквом заборављеном монументалном платну, у четвороипочасовном ткању Песмe  подвученом претећом силином Вагнерове „Валкире“.Глоса: Двадесетогодишњицу смрти Живојина Павловића Фестивал ауторског филма обележава пројекцијом његовог шестоделног ТВ филма Песма . То је јединствена прилика да на биоскопском платну погледамо ово мање познато и спомињано дело великог аутора, дело које у себи садржи све кључне одлике његовог зрелог редитељског проседеа.

Већ двадесет година Живојин Павловић физички није међу нама – но, чини се да је његово присуство све значајније, и у овом веку који формално није његов. И својим приповедачким, као и романсијерским и сценаристичким, али изнад свега својим редитељским умећем досегао је Павловић уникатну енергију која се тешко може поновити. И када би се састављала нека имагинарна, „мултимедијална“ историја српске културе друге половине 20. века, једно од најистакнутијих места у њој нашли би призори из филмова Буђење пацова, Кад будем мртав и бео и Заседа. Тај спој спонтаности и сноликости, бласфемичности и витализма тешко се проналази и остварује, било о којој уметности да је реч. Поетички предуслов Павловићевог подвига можда је најбоље изразио Борислав Радовић, у једном кратком есеју посвећеном његовој филмској уметности: „Мајстор зна да у уметности нису довољне идеје: она додуше почива на њима, али остаје утвара све док не урони у материју, док се не прожме њом а не само заогрне. У подруме ирационалног не улази се посредством апстракција и спекулација, него само преко материје.“

Управо на агонији живе материје, распете између Ероса и нагона смрти, између плотског нагона за вечношћу и зова трулежног, небића у себи – саградио је Павловић средишњи сукоб и задивљујућу мистерију свог филмског призора.

Срђан Вучинић

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
Песник и добри војник

Још двадесетих година 20. века, пишући есеј о свом земљаку Ђури Јакшићу – чију је несрећну животну причу сматрао парадигматичним примером судбине уметника у нашој средини – Црњански је као лицемерну прогласио теорију по којој се велика уметничка дела рађају само из патње и ускраћености. Напротив, тврдио је: најлепша поезија, музика, сликарство,  рађају се исто тако из доживљаја чисте, непомућене радости

Милош Црњански (Из легата Војислава Јовановића Марамбоа – архива Одељења за народну књижевност Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” у Београду)

Иако постоје резерве према таквим тумачењима књижевних дела када се њихово значење непосредно и круто повезује с животом самог аутора, као и са историјским и друштвеним контекстом у којима су настајала, чини се да се велики део опуса Милоша Црњанског не би могао на прави начин разумети без познавања његовог животног пута. Сам Црњански, у позним годинама, када се после четврт века које је провео у Лондону вратио у Београд (1965),  често је у разговорима с новинарима волео да каже како је његов живот покварио његову литературу, зато што је био несрећан. Са друге стране, говорио је и то да је испунио своју судбину, што је реченица која нам открива неку врсту помирености пишчеве са свим оним што је имао да поднесе – помирености засноване на уверењу да је тај живот морао да буде управо такав какав је био јер, у супротном, можда не би било ни књига које данас сматрамо ремек-делима наше књижевности. Ипак, сасвим бисмо погрешили ако бисмо због овог закључка поверовали да је Милош Црњански био писац који је, верујући само у закон судбине, био склон да се том удесу без протеста и борбе препусти.

Још двадесетих година 20. века, пишући есеј о свом земљаку Ђури Јакшићу – чију је несрећну животну причу сматрао парадигматичним примером судбине уметника у нашој средини – Црњански је као лицемерну прогласио теорију по којој се велика уметничка дела рађају само из патње и ускраћености. Напротив, тврдио је: најлепша поезија, музика, сликарство,  рађају се исто тако из доживљаја чисте, непомућене радости…

Горана Раичевић

АРХИТЕКТУРА
Кућа – чувар прошлости

Аранка Блат је ревитализацијом спасла стару сеоску кућу у Кикинди – чувара прошлости у рушевинама, доказујући да је могуће пажљивим радом са старом техником грађења и њеним типологијама обновити објекат и вратити га у живот вредан еколошких норми и цивилизацијских стандарда

Некадашњи изглед куће у Сувачарској улици у Кикинди

Сведоци смо да су очување градитељске баштине, њена заштита и ревитализација све актуелнији и код нас. Питање неговања урбаног наслеђа и његове традиције у савременој архитектури и урбанизму сазрева више у пракси, мање у теорији. Преименовање намене грађевинских објеката, обично индустријских, превазиђених захтевима нових технологија, тренд је у светској архитектури а примера је много, од Старе школе у Њујорку, данас ПС1– део Музеја модерне уметности до претварања старе циглане у Кикинди у Уметнички центар Тера. Архитекте пројекта Мокрин Хаус су награђени, а ревитализација овог руралног топонима на северу Баната кроз програме и садржаје усмерен ка младима само је још један пример успешног идентитетског и практичног решења у симбиози новог и старог.

Данашњи изглед куће у Сувачарској улици у Кикинди, пројекат који је добио награду Мађарског националног савета Икомоса

Са Аранком Блат, архитектом, срели смо се у Кикинди, у Сувачарској број 20, у породичној кући Драгане Алексић Петерсен. Аранка Блат је ревитализацијом спасла ову стару сеоску кућу – чувара прошлости у рушевинама, доказујући да је могуће пажљивим радом, старом техником грађења и њеним типологијама обновити објекат и вратити га у живот вредан еколошких норми и цивилизацијских стандарда. Поред фантастичног изгледа читавог амбијента, просторних целина екстеријера и ентеријера зграде, њених помоћних просторија и дворишног дела са вртом, добри дух простора и софистицираност је очита у свим детаљима, уз изузетан осећај за функционалност и естетске принципе.

Љиљана Ћинкул

МЕДИЦИНА
Осам милиона зачетих у епрувети

Рођење Лујзе Џој Браун, која је ове године прославила свој 40. рођендан, било је празник за медицинску науку, али прави шок за цркву, а онда и за политичаре, филозофе и етичаре. У Београду је девет година после Лујзе Џој Браун, на исти начин као и она настао и рођен Милош, данас успешан човек и отац

Милош Тимотијевић из Врања, прва беба из епрувете у Србији, 1987. (Из личне архиве)

Пре 50 година први пут је у епрувети успешно оплођено мишје јајашце, што је био огроман експериментални успех који је дао наду да ће у будућности нешто слично бити могуће и у решавању проблема неплодности, пре свега жена.

Иако израз „беба из епрувете” у себи крије много непознаница, кад се мало прелистају књиге или се зарони у интернет, онда се лако види да проблем са добијањем потомства није последица дејства неке више силе, него природних околности које су срећом, некада саме од себе решиве, али некада не. У већини случајева у таквим ситуацијама помаже једино медицинска наука. Приче о оплодњи јајне ћелије, то јест ооцита изван тела жене, почињу пре више од 200 година и звуче као роман писан за неки научно-фантастични филм. Али у стварности, та прича је настала после много неуспелих покушаја и чланака писаних на ову тему, углавном за престижне оновремене медицинске часописе, публиковане у деловима света са најнапреднијом науком и медицином.

Звучи мало вероватно, али истина је да до 19. века у науци није било схваћено да трудноћа настаје комбинацијом сперматозоида из семене течности и јајашаца. Није се знало шта се догађа у телу жене да би дошло до зачећа и шта омогућава трајање трудноће девет месеци. Када је средином 19. века решена та загонетка, што је за оно доба било велико достигнуће, један амерички лекар коме је данас познато само презиме Смит, извео је у Болници за жене у Њујорку прво убацивање свежих сперматозоида у материцу жене која је чезнула за потомством. Неколико минута пре тог чина, познатог као инсеминација, сперматозоиде је у једној просторији за те сврхе произвео њен супруг. Међутим, др Смит није знао довољно о овулацији и кад је оптимални тренутак за инсеминацију. Зато су сви његови покушаји били неуспешни и обесхрабрујући.

Момчило Б. Ђорђевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари0
5c92c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља