петак, 15.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39
ИНТЕРВЈУ: БОЈАН ЉУБЕНОВИЋ, писац

Дневник сељака Тодора Трајковића

Насмејати некога подвиг је своје врсте, погледајте само људе око себе у аутобусима, редовима у поштама, банкама. Боље да им станете на курје око него да покушате да се нашалите с њима
Аутор: Марина Вулићевићсубота, 24.11.2018. у 22:00
(Фото Л. Адровић)

Као наставак сатиричног епистоларног романа „Писма из Србије”, у којем духовити странац изражава своје виђење наше земље, Бојан Љубеновић написао је својеврсни наставак овог дела под насловом „Србијо, Бог ти помого”. Књигу је недавно објавила београдска „Лагуна”. Овога пута, главни јунак и резонер је српски сељак Тодор Трајковић, који своја запажања о свету поверава дневнику. Док пише, Тодор се често, правећи наиван, ишчуђава због појава које су и у селу узеле маха: почев од нових медија, преко женске еманципације, до беле куге, нове моде дечјих имена, миграција и политиканства. Ова топла и духовита прича о породици и српском селу на махове ће нас засмејати, али и растужити.

За разлику од вашег претходног епистоларног романа „Писма из Србије”, у овој новој књизи своју тачку гледишта не износи странац, већ наш човек Тодор Трајковић, сељак. Да ли је овај поглед „изнутра” и из унутрашњости још оштрији, искошенији и бурлескнији?

Тодор више воли Србију од оног измишљеног странца, али је утолико критичнији према њеним слабостима и манама. Али као сваки прави, лукави, српски сељак, горке истине нам не саопштава директно, већ кроз наизглед обичне, прозаичне, догодовштине из свог села Милошева. „Србијо, Бог ти помого” је духовитија и питкија књига од „Писама из Србије“, може се рећи да више личи на младо вино него на домаћу ракију, али једнако снажно удара у главу. Наравно, ономе ко још главу има.

Кад српски сељак почне да мисли, то на добро не може да изађе, каже ваш јунак. Какве муке су натерале нашег сељака да пише дневник?

Иако сам признаје да је српском сељаку најбоље кад не мисли много, већ да мишљење има за „најнужније потребе”, Тодор једнога дана почиње да мисли преко сваке мере. Уплашен од сопствених идеја не усуђује се да их изговори наглас, већ их записује у дневник, који потом крије испод мотике, јер га ту нико неће наћи. Мотику, наиме данас у Србији, нико не узима у руке. Кроз читав роман Тодор упозорава, моли, куми, да његове апеле неко схвати озбиљно, засмејава нас док нам не натера сузе на очи, а потом о истом трошку плачемо одистински. Свака власт у овој земљи, од Турака па до 5. октобра имала је прилике да види шта се догоди кад српски сељак почне наглас да мисли. То без велике гужве и срче до колена не бива.

Иначе, како ми себе видимо, да ли смо као народ сувише оштри према себи, умемо ли још увек да се насмејемо својим манама или тај дух полако чили?

Некада се певало „Песма нас је одржала, њојзи хвала”, али данас су ту улогу преузели сатира и хумор. Народ свакодневно засипан простаклуцима, лажима, лицемерјем бежи у сатиру и хумор као за време бомбардовања у склоништа. У времену када је лакше заподенути кавгу него шалу, хумор је данас једини сигуран заклон за очување здравог разума, а хумористи су нека врста народних видара, исцелитеља и ако није претенциозно рећи – изабраних лекара. Насмејати некога подвиг је своје врсте, погледајте само људе око себе у аутобусима, редовима у поштама, банкама. Боље да им станете на курје око него да покушате да се нашалите с њима, већини ће атрофирати мишићи на лицу колико се дуго нису насмејали. Да је памети, духовите књиге Србима би се данас преписивале на рецепт.

Како се Тодор бори са „горућим проблемима”: белом кугом, приливом критичког мишљења, нарочито код женског дела села, али и са политичким ангажманом свог мушког наследника?

Борећи се против беле куге, Тодор је родоначелник нове туристичке манифестације у Србији – проводаџијаде. На њој окупља девојке за удају и презреле момке за женидбу, а све да би некако избегао затварање локалне школе, као најтужнију судбину сваког села на свету. Његов син Војислав је познати сеоски згубидан, нерадник и момак лабавог морала, који напослетку улази у странку, јер данас „и лежећи полицајац мора да буде члан странке, ако неће да изгуби посао”. Тодор чудом не може да се начуди што су данашњој Србији потребни баш такви кадрови, али га син теши говорећи му да се он такав какав је за политику „целог живота спремао”.

Чини се, ипак, да Тодорову пажњу највише заокупља европеизација села, то што се не тови, него „узгаја”, што се нема имање, него „газдинство”. Шта он каже на то што сељак више не сме да буде сељак?

И Тодор  види да данас нико више не жели да личи на себе и да се сви сраме свог одраза у огледалу. Уместо тога сањају да личе на неког другог, бољег и успешнијег. Отуда оволико пластичних операција, надуваних усана, селфи фотографија пропуштених кроз разноразне филтере и живот у виртуелном свету. Профилна слика на Фејсбуку важнија је од оне у личној карти. Тако је у граду, тако је и на селу, где српског сељака све више жуљају опанци, а шајкачу би радо заменио каубојским шеширом. Срби данас хрле да посећују етно-села са џакузијима и спа третманима, док њихови рођени завичаји умиру и нестају. Мало-помало па на телевизији чујемо како нека позната личност викенде проводи на свом „ранчу”, недајбоже да би употребио реч „имање”, „очевина” или „дедовина”, обично српско село изгледа је дефинитивно изашло из моде.


Најболнија тема српског села је пустош. У вашој књизи је ова ситуација примећена кроз тужни осмех, али кроз какве догодовштине?

На почетку књиге Тодор каже да се из њиховог села одлази или на гробље или у град, с тим што се с гробља понеко и врати. Ту је и епизода о томе како је из путујућег циркуса побегао млад мајмун и сакрио се у кућу једне баке на крају села. Иако је за њим организована читава потера, бака не жели да га открије, јер јој је он једино друштво у дугим, усамљеним данима. Потом и потресна прича једног Тодоровог комшије чија деца су се посвађала око наследства, али не ко ће од оца наследити више, него мање... Тодорова кћерка и њен муж такође снивају да напусте село и Србију, па је наш главни јунак приморан да их лукавством спречава у томе. Као што видите у књизи се преплићу смех и горчина, али књижевност је ретко кад боља од живота.

У чему ви, као писац и сатиричар, видите решење?

Ни много паметнији од мене решење проблема српског села нису пронашли, а можда је грешка у томе што га увек тражимо од оних који су из села побегли у град, а не код оних који још у селу живе. Као човек и писац не видим начин да се економска миграција заустави, јер данашњи Срби од својих огњишта беже као од куге, а њихова деца животиње виђају само у зоолошком врту или на тетоважама певачица и фудбалера. Али, то и онако ускоро неће бити важно, јер ће се врло брзо сви грађани Србије преселити у Београд. Кад једнога дана наше унуке неко буде питао одакле су старином, они ће одговорити са Видиковца или са Карабурме...


Коментари2
fd18e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Nisam ovo citao, ali ovo "mirise" na Knjigu o Milutinu.
Borislav Mitrović
Nije lako nasmejati ljude u ovim sumornim vremenima, ali Bojan u tome uspeva i zaslužuje našu podršku i čestitke.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља