понедељак, 22.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:42
ТРАГОМ ФЕЉТОНА „НАДБИСКУП СТЕПИНАЦ И ХОЛОКАУСТ У НДХ”

Сведочење из пакла

Потресно казивање сликара и скулптора Недељка Неђе Гоге, који је као петогодишњак преживео усташки логор за децу у Сиску
Аутор: Слободан Кљакићпонедељак, 26.11.2018. у 20:00
Дечји логор у стаклани Сисак

На предлог сисачког бискупа Владе Кошића, у Сиску ће за који дан, 30. новембра, бити одржан „научни” скуп ,,Збрињавање ратне сирочади у Сиску 1942–1943”. Организатори су Хрватски студиј Свеучилишта у Загребу и Хрватско католичко свеучилиште. Међу учесницима ће бити и др Влатка Вукелић, која је почетком овог месеца у „Гласу концила” изјавила да је тврдња о постојању концентрационог логора за децу у Сиску, у време НДХ, „апсолутна лаж”. Циљ предстојећег скупа је, према њеним речима, да се докажу напори локалног становништва и надбискупа Алојзија Степинца у помоћи деци која су страдала, те да се „покушају дефинирати судбине особа које су преживјеле ту хуманитарну калварију”.

Када је у Сиску 9. маја ове године подигнут споменик надбискупу Алојзију Степинцу, поводом 120-годишњице његовог рођења, монсињор Јурај Батеља, челна особа акције за проглашење Степинца свецем, изјавио је да су усташки концентрациони логори за децу у Сиску и Јастребарском били прихватилишта, која су организовале „установе НДХ”.

Логор у Сиску заиста је носио службени назив Прихватилиште за децу избеглица, а био је под покровитељством „женске лозе” усташког покрета, католичких часних сестара и политичке полиције – Усташке надзорне службе.

Какво је то „прихватилиште” било и зашто је од 3. августа 1942. до јануара 1943. године прогутало животе око 2.000 српске деце, углавном с Козаре, узраста од колевке до петнаест година? На ово питање одговара Недељко Неђо Гога, преживело дете-логораш, сликар и скулптор, светски путник и инвалид прве категорије, човек готово нестварне биографије.

(Фото А. Васиљевић)

Петнаестак година после проживљеног у логорима Јасеновац и Сисак, после тешких психичких и физичких криза, ипак се искобељао из света мрачних сећања на пакао у који је 1942. бачен као петогодишњак са старијим братом Васом. И данас је једва спреман да о доживљеном сведочи.

– Техником самосавлађивања и контроле емоција овладао сам током годину дана боравка на Тибету, где сам као тешки инвалид, на штакама и с несносним боловима, стигао 1956. и тамо остао нешто дуже од годину дана, али и данас, кад видим нож, кад видим униформу, ма коју униформу, кад видим чизме с високим сарама, почињем да се тресем – каже наш саговорник.

Нож – због клања недужне деце и слика које су му се урезале у сећање, униформу због усташких злочинаца који су крв с ножа лизали... А чизме, питамо Гогу, зашто му се смрачи када види чизме? Није спреман да одговори.

Радије сведочи како је њега и брата му, из сисачког логора, у једној готово надреалној акцији, наизглед осуђеној на пропаст, извукла мајка Савка, партизанка, пушкомитраљезац с Козаре.


Неђо Гога је добио захвалницу од Стивена Спилберга, којом му славни режисер захваљује на „непроцењивом
доприносу” који је дао пристајући да сведочи о свом животу пред камерама, за Спилбергову
чувену филмску архиву о Холокаусту и геноциду
 

А до тада, шта се дешавало до тада?

– Били смо окружени часним сестрама – каже Гога – оне су нам спремале и доносиле храну, оне су „бринуле” о нама. Болесни, с ранама по целом телу, изгладнели, у ритама, пуни вашки и смрдљиви, чекали смо да нам на земљу, у блато, искрену казан кључале водурине с мало кромпира. И увек исто – ми деца бисмо почела да се грабимо, да бар нешто од те „хране” окусимо, а онда би почели јауци. Наше ручице су већ раније биле изранављене и у пликовима, морали смо брзо да их извлачимо из те вреле текућине, чекајући као гладни вуци да се бар мало охлади.

– Часне сестре су стајале око нас, сладиле се над том сликом из пакла, смејале се и подстрекавале нас да прионемо, да будемо брзи.

– Срећом, уз мене је био старији брат, зрелији од мене. После првих таквих искустава упозорио ме је да треба да се стрпим, да сачекам. Упозоравао ме и на нешто још важније. Увек је пред нас децу у тим врелим помијама, избацивано и туцано стакло које су часне сестре справљале као „додатак оброку”. Јели смо и то стакло, унезверени од глади. Због халапљивости коју је било немогуће контролисати, већи комади стакла су расецали утробу многих. Такви су се у најтежим мукама убрзо растајали од живота – казује Неђо Гога.

Мучно је оваква сведочења слушати, мучнину ствара и писање о њима, али данас, када снажни гласови поричу да је у Сиску постојао усташки логор за децу, да је то било „прихватилиште” за њихову добробит, елементарна је

морална и професионална обавеза новинара да из саговорниковог сећања „ишчупа” бар још неку слику.

Док се Гога опире, причамо о сликарству и уметности, о његовим путовањима диљем света, о смирености коју му је у живот уткало искуство стечено на Тибету.

Нисте, ваљда, на неком од тих путовања, неким случајем, или у некој тучи, сломили нос, упитах саговорника.

– Нисам – одговара смирено, чак уз осмех. – Усташа ми је у логору у Сиску нос одсекао. Брат и друга деца су ми одсечени комад носа прилепили, увили га у прљаве рите, да зауставе крварење и скрпе што се скрпити могло. На шта је мој нос личио кад нас је мајка ишчупала из логора тешко је и замислити. Онда је 1945, пред крај рата, протутњала и једна черкеска, белогардејска јединица, били су на страни нациста. Био је међу њима и један лекар. Када ме је видео, имао сам тада осам година, узео ме к себи, расекао ми поново нос и зашио га по медицинском протоколу. Добро је то урадио, од онда имам само мање сметње при дисању.

Фрањо Вујдец, гробар у Сиску

– Усташама ни мој исечени нос није био довољан да задовоље своје животињско сладострашће – наставља Гога. – Бајонетима су ми као петогодишњаку пробадали бутине и на левој и на десној нози, дубоки, велики ожиљци су и данас јасно видљиви. Због свега тога сам, када нас је мајка извукла из логора, заиста био „живи леш”. Није смела да ме подигне него ме је увила чврсто у неке крпетине, као бебу на рођењу, да јој се на распаднем у рукама – смирено каже Гога.

Искористих тај моменат и упитах поново за чизме – зашто се узнемири када види чизме, за нож и униформу је појаснио.

– Зато што су угланцане чизме усташа с високим сарама у мом сећању нешто најокрутније, оне су ми нанеле највећи бол. Онако малог, изнемоглог, гладног, изранављеног, бацио ме на земљу и онда ухватио за косу, поставио у седећи положај, раширених ногу. Једном чизмом ми је подупро леђа, а другом је згазио на моје мошнице. Онесвестио сам се од пакленог, неописивог бола. Тако су кастрирали нас, српску децу, да немамо порода. На моју срећу, тај усташа је у брзини само половично обавио свој злочиначки посао. Када сам стасао, после рата, изродио сам две ћерке, близнакиње – каже озареног лица Неђо Гога, који већ двадесет година живи и ствара у свом летњиковцу у Врњачкој Бањи, пошто је 1999. године избачен из свог новобеоградског атељеа.


Коментари35
1de95
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

miroslav
Da je pravde, zbog pokušaja, laži i skrivanja činjenica dr. Vladku Vukelić bi morala osuditi država i njen skup zabraniti. Da gospodo samo fašistička tvorevina NDH imala je logor za decu u kojem su se ustaše iživljavale nad decom. Lično sam poznavao ospođu Laloš Savku , koja je kao dete sa Kozare, bila u ustaškom logoru za decu. Njena svedočanstvo o tom paklu teško je slušati, odscanje delova tela nožem, šutanje nogama, ubadanje nožem, izgladnjivanje, klanje i umiranje dece, uz ustaško urlanje i kikotanje. To je istina drage naše komšije, prihvatite istinu i zamolite Boga da vam oprosti, mi vam pokolje nikad nećemo zaboraviti a i oprosti je teško, dok ne priznate i uputite izvinjenje. Gospodo zabranite Vlatki Vukelić da vas laže, zbog vas, ako ne zbog nas. Mi imamo dovoljno svedočenja i dokaza o vašim ustaškim pokoljima sram vas bilo.
Горан
"Marko N." има 8 од 30 тренутно одобрених коментара. Остали немају шта да кажу? Или администратор одобрава све или бар већину коментара овог читаоца, а остале зауставља? Или је можда овде битније нешто друго - то што "Marko N." разводњава дискусију и гура у први план споредне приче о Диани Будисављевић, Степинцу, Бранку Лустигу, "Шиндлеровој листи" итд.? Главна прича је: - геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у НДХ - бестијална свирепост којом су људи убијани - нескривено настојање садашњих хрватских власти да се размере геноцида умање, да се докази униште и да се релативизују узроци, последице и улоге злочинаца и жртава Још нешто, примећујем да је овај чланак врло брзо, након само једног дана, склизнуо у други план под рубриком "Друштво". Остао је само мали наслов уз ивицу стране а насловна слика се може видети само ако се отвори страница чланка. Истовремено, у првом плану су и даље чланци објављени и пре неколико дана.
Marko N.
@Катарина Крстић; želim se ispričati čitateljima foruma što sam izrekao neistinu da je Diana Budisavljević bila svjedokom obrane kardinala Stepinca na suđenju. Svojedobno sam o tome dosta čitao, i tu sam malo pomiješao i zaboravio. Nije ona bila svjedok, ali se za svjedoka OBRANE nadbiskupa Stepinca nudio njen suprug dr. Julije Budisavljević (sic!), inače ugledni zagrebački Srbin i liječnik. Pa je tužitelj Jakov Blažević odbio njegov zahtjev za svjedočenjem s obrazloženjem da je "klerofašist". Dakle, pogriješio sam, nije se Diana, nego njen suprug nudio kao svjedok obrane Stepinca. Ali poanta je jasna. Zagrebački Caritas (Zagrebačke nadbiskupije) spasio je po Budisavljenićkinom dnevniku više od 5000 kozaračke djece.
Катарина Крстић
за Marko N., веома леп гест је ваше извињење, јер уистину човек се може пребацити и позаборављати, нисмо накрај срца. Ипак, да вам освежим памћење из других делова сведочења Диане Будисављевић, по Дневнику(Загреб, 2003) 11. јула 1942: „Необично је тешко било осигурати смјештај за децу. Различити моји разговори у Министарству здравља и код надбискупа били су сви без резултата“. 15. новембра 1943: Акција је за све потрепштине(чарапе, тканину за шивење женске одеће, итд.) плаћала Каритасу; 21. фебруара 1944. Дјеца ће бити предана Каритасу, као и мјесечни прилози намијењени њиховом уздржавању; 16. новембра 1943: Равнатељ Каритаса, тражи од др Видаковића и мене слику с нашом картотеком за свој годишњи извештај. Противим се томе. Каритас с мојом Акцијом нема везе !!То је наш приватни посао и Каритас се тиме не треба хвалити!! Дакле, ни Каритас, а ни Степинац,по ранијим цитатима, НЕМАЈУ удела у спасавњу Српчића од хрватског геноцида. Чин Диане Будисављевић и њених сарадника је чин милосрђа.
Препоручујем 9
Никола
Много смо пропатили, делом захваљујући својим заблудама о братству и јединству. Али данас, браћо Срби, морамо да будемо јединствени, да се себи окренемо, да будемо изнад свега рационални, да јасно сагледамо наше објективно стање, и да у светлу тог сазнања не гајимо више неке сулуде идеалистичке идеје, да спасимо оно што можемо, што не можемо, да једноставно оставимо, и да се сконцентришемо на оно што имамо и то да бранимо. Србију и Републику Српску морамо да чувамо, од Косова да покушамо да извучемо шта се може, тамо 90% становништва чине Албанци који не желе да живе у Србији. Ти људи неће да се одселе одатле.
Mimicam
Uzas, uzas, uzas.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља