среда, 22.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:28
ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА

Јована спасио Оченаш

Ратне слике чемера и славе, смрти и радости из књиге „Поздравите отаџбину”
Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 02.12.2018. у 12:00
Солунски фронт 1918, јуриш Српске коњице (Фото „Шумадијска дивизија 1914–1918”)

Најчаснијим странама српске националне историје навек припадају мученици који се никад нису вратили из ратова за ослобођење и уједињење 1912–1918. и њихови живи другови који су у јесен 1918. донели зору у усправљену Отаџбину, изборивши се за крст часни и слободу златну.

Народни музеј у Чачку и Удружење медија и медијских радника поводом стогодишњице Великог рата објавили су књигу „Поздравите отаџбину”. У првом делу представио сам фототипско издање књижице „Споменица јунацима изгинулим и помрлим у ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1918. из Чачка и чачанске црквене општине” коју су 1922. саставили овдашњи протојереји Сретен Ј. Михаиловић и Милан П. Гавриловић из Чачка.

Други део књиге обухвата два записа из Чачка и Гуче, с почетка Великог рата, један историографски који је настао на основу истраживања др Богдана Трифуновића, други документаристички из пера славног српског комедиографа Бранислава Нушића, који је приредила Милица Баковић. Трећи део ове повеснице јесу приповести о јунацима и збитијима из ратова за ослобођење и уједињење Србије које су у „Политици”објављиване од 2014. до 2018. Ево још неких ратних слика чемера и славе, смрти и радости...

                               ***

О јесени 1915. у положај наше војске на Каблару приспе Матија Васовић (1844) из Дучаловића са суседног Овчара, тражи сина Велимира. Овај је, ступивши у собу, благо прекорео родитеља што се, без преке невоље, промеће кроз борбу и опасна места.

– Донео сам ти преобуке и нешто да презалогајиш – вели отац, пружајући му завежањ са вешом, и чанак.

Капетан слуша и не уплиће се, види да ће Матија да настави:

– И да ти још нешто рекнем. Има доста твојих другова који су кући дошли.

– Па, не мислиш, ваљда, да бих и ја то учинио – узврати син.

– Рачунам, боље ја да дођем теби, него ти мени. Да си ми се појавио пред кућом секиром бих те сачекао – превали преко зуба остарели сељак који је на плећима осећао белеге три године Јаворског рата, а у овом трену бранио част као последње уточиште српске породице.

                                  ***

Из мртвих међу живе вратио се Вуксан Тошић (1895–1975) из Гуче који је сам описао свој повратак и белешку предао Историјском архиву у Чачку:

„Године 1918. остављам јединицу. Из Краљева пешачим кроз ноћ, стижем у расвит, прилазим близу куће. На путу сретнем старца по имену Миљко. Комшије смо, познајем га добро. Пружим му руку и питам се са њим. Руку ми стеже па ме упита одакле сам и од кога рода. Ја му кажем чији сам али ми не хте веровати па ми вели да је Вуксан, то јест ја, прежаљен пре годину и по. Понављам му да сам то ја и да се мојој кући врати и да муштулук тражи. Али, чича ми не смеде веровати...

Прилазим близу авлије. Никога у дворишту нема. скидам с рамена машинку. Цео рафал, двадесет метака, одједном испалим. Излазе укућани па ме читаво гледе. Изгубили наду, прежалили ме. Тада ми сестра шири руке од милости и врисну. Отац од радости плаче. Околина цела долази да види мене потопљеника. Причају ми како су ми подушје издавали...”

                                  ***

Шест година војевања, шест љутих рана, утиснуле су своје белеге на лице Романијца Јована Зековића, да га ни најближи нису препознали кад им се указао на повратку. Њега је ратна стаза повела преко 50 држава и два океана и на православни Васкрс 1918. спустила на Солунски фронт да се заједно с браћом избори за повратак и слободу отаџбине.

„Тако сам се 1915. нашао у Будимпешти и после два мјесеца обуке у Филип – Ћаби послали су нас на фронт у Галицију, у бој против руске војске.

Нама Србима било је изузетно тешко у аустроугарској трупи гдје су Хрвати и муслимани имали велике повластице. Зато сам, са земљаком Душаном Велетићем, родом од Калиновика, решио да бјежимо Русима. Потрчим право према жици и почнем се провлачити, руке и ноге сам искрвавио, униформу поцепао и очекивао пуцањ у леђа, али сам на сву срећу прешао жив. Кад је разводник примјетио да нас нема дао је узбуну и почела је паљба у нашем правцу, а Руси узвратили, отворила се борба око нас двојице. У кишној ноћи могли смо дукате бројати од светлости испаљене муниције.

Носиоци Карађорђеве звезде из Драгачева (Фото Међуопштински историјски архив Чачак)

Видимо на хоризонту Руси излазе из земље, опколише нас и уперише пушке `московке`. Један од њих ускочи до нас, ухвати нас за дроње и избаци из рова. Питају нас да ли смо православци или они други? Ја кажем да смо Срби. `Как богу молајет?` Издеклемујем `Оче наш` без грешке, а они кажу: `Харашо, прјам как и ми`. После нас је један Козак повео у сабирни центар, он на коњу а ми пјешке.”

                                 ***

Гробље у Ваљеву, јесен 1914. испраћај Алексе Јанковића, мајора из Јагодине, рањеног на Мачковом камену:

„Музици је било забрањено. Дира рањенике. Тек при крају вароши почиње један трећепозивац на закрпљену трубу, по сећању, жалосни марш... И старији и млађи сахрањивани су подједнако. Без церемоније; што брже.

Милосрдне сестре, Рускиње у белом, вратише се од моста. Блато. Ту војник, који је носио венац, подупре раменом мртвачка кола да изгура. На пантљици је стајало:

`Моме брату Алекси`.

За колима је ишао један кошчат сељак, обвезник. Испред кола тапкало је у опанцима одељење трећепозиваца у гуњама. Негде шешир, негде шајкача. Пушка о ремену. Одећа у закрпама. О туру чичкови. Многима флор око рукава; понегде и два. Чичица, који је носио покојникова одличја, имао је на леђима врећу из које је вирила флаша. Сељак што је носио црквени барјак држао је о куку велики врг за воду. Сеиз је водио коња, откована у обе предње ноге. Поп је биркао с камена на камен задижући мантију до више колена. Покојник бејаше јунак. Није било грађана, ни власти. Неколико покојникових класних другова разговарали су о стању на граници. Јован Претеча, на црквеном барјаку, вртео се по пакосном ветру и обмотавао око мотке. Из кућерака влажних и подлупљених излазиле су бабе у црнини и пристајале уз сахрану, да се узгред исплачу и за своје јаде. Неколико још неприздравелих војника из Јанковићева батаљона набадали су штакама иза пратње. Брат је подупирао мртваца да не испадне из кола.

На гробљу пет другова, официра, понеше сандук. Шесто место оста празно. Један старчић, сељак што је силазио низ брдо, прекрсти се и подметну раме. Код гроба изненада закука једна жена. Туђа. Брат баци грош у раку. Трећепозивци, уморни од држања на готовс, опалише без команде. Док је поп читао `сагрешенија вољнаја и невољнаја`, дојило је ждребе кобилу из мртвачких кола. Командир викну: `У двоје редове, надесно`. Пола их се окрете налево. Златну медаљу за храброст и знак вишег курса Војне академије оставише за мајку…”

                                  ***

Капетан Радомир Цвијовић уписивао је на ивицу своје свеске и ситна збитија као што је ово из јесени 1915. и боја против Бугара у јабланичком крају...

„Један капетан из П. спроводио је заробљене бугарске војнике и једног капетана. Оба капетана су уз пут разговарали. Бугарин осуђује рат, жали Србе, вели да је русофил. Воли Србе и зато се у вароши П. оженио удовицом једног српског капетана, са двоје деце.

Заинтересован овим, Србин, пошто је и сам из П., пита Бугарина како се зове госпођа. Бугарин из џепа извади фотографију једне лепе жене са два детета и пружи је Србину. Ово је моја жена! Србин узе, погледа, заљуља се, седе, заплака и пољуби децу на слици.

Бугарин се уплаши! Србин му пружи слику, говорећи кроз сузе:

„Ово су моја жена и деца. Чувај ми децу, а жена ти џаба.”

                             ***

Душа српска увек затрепери на помен стихова Владимира Станимировића уклесаних на споменику минулих војника и официра Дринске дивизије у селу Агиос Матеос на Крфу: „На хумкама у туђини, неће српско цвеће нићи. Поручите нашој деци: нећемо им никад стићи. Поздравите Oтаџбину, пољубите родну груду. Спомен борбе за Слободу, нека ове хумке буду.”


Коментари1
030d4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Слобо Н
Овде НЕМА коментара!! Тако и треба ... Нисмо ми данашњи Срби овим дивјунацима ни до колена ... Слава им!!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља