За сваки скупи инвестициони подухват градске власти би морале да питају грађане за мишљење, предлоге и коначно пристанак. Да нам не захваљују на подршци за градњу објеката за које нас нису ни питали.

Градњу прескупе фонтане на Славији предложио је својевремено тадашњи градоначелник Ђилас. Та идеја није реализована због скупоће. Нове градске власти су, не питајући никога, направиле фонтану, па и гледалиште са кога би се фонтана посматрала. Нажалост, на њему нема ниједног гледаоца, чак ни пролазника, што је јасан одговор колико је Београђанима и туристима занимљив овај објекат за који је утрошено два милиона евра.

Шта је донела реконструкција Славије. Само су измештени пешачки прелази мало даље од трга и ништа више. До реконструкције је на Славији била гужва, а сада, свакодневно од 15.30 до 17 сати све буквално стоји, не помера се саобраћај. Возачи силом прилика слушају музику из фонтане. Та иста, једнолична музика смета станарима хотела и запосленима у околини.

Нека градске оце неко пошаље у град Менхен Гладбах, да виде пешачку зону са бешумним електричним аутобусима, без шина, без додатних бандера, трафо-станица и жица за троле, које сада у Београду не дозвољавају да се виде осветљене фасаде од Славије до Калемегдана. И све то без накнадног прескупог улагања у инфраструктуру, прекопавање улица, уградње шина да би се увео трамвај у Улицу краља Милана. Поготово што том улицом не би могли да саобраћају „шпанци”, уколико се не би изградила окретница код Калемегдана, што колико ми је познато није у плану.

То значи да бисмо морали да купујемо нове трамваје за центар Београда, и то у време када у свету избацују ово саобраћајно средство из центра града, и замењују их обичним електричним аутобусима.
Дејан Лопичић,
Београд