недеља, 13.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57

Умеће малих корака

За ова три месеца, колико снимамо, схватио сам да бити главни глумац не значи бити нешто посебно важан, битан, велики, већ бити присутан када остали нису и веровати када остали не верују, каже глумац Емир Ћатовић, којег гледамо као Лазара Црнковића у серији „Погрешан човек” на ТВ Прва
Аутор: Исидора Масниковићсубота, 01.12.2018. у 19:07
Емир Ћатовић

Публика је одавно упознала тридесетогодишњег талентованог глумца Емира Ћатовића, који годинама ниже запажене улоге у Црногорском народном позоришту у Подгорици, Краљевском позоришту Зетски дом на Цетињу, подгоричком Градском позоришту... а заиграо је и у неколико серија и филмова.

Однедавно, освојио је симпатије и овдашње публике захваљујући роли Лазара Црнковића Црног у серији „Погрешан човек”, која се емитује на ТВ Прва. Од тада, медији су веома заинтересовани за овог тихог, повученог, скромног глумца који плени интелектом, посвећеношћу професији. Разговарајући с њим, стичемо утисак да је човек неког другог времена којег изненадна слава нимало није променила.

Промишљање своје професије и посвећеност, готово аскетска, данас се ретко сусреће, поготово међу млађом генерацијом. Успевамо да га на тренутак, између два сета, отргнемо из његовог света и извучемо из мрака хангара Луке Београд, где се серија снима већ ти месеца, веома озбиљно и готово свакодневно. На пријатном новембарском сунцу, крај Дунава, разговарамо о глуми, театру, позоришту и о томе ко је заправо Емир Ћатовић, за којег се последњих дана публика веома заинтересовала, поготово женска.

Док седимо на клупици, и жмиркајући посматрамо моћни, али тог дана мирни Дунав, у овом индустријском кварту Београда, Емир се присећа мисли непознатог песника који каже: „Мењамо се да би остали исти.” Управо се у овом стиху крије читава животна филозофија која можда најбоље описује тренутну фазу у Емировом приватном и стваралачком животу.

Излазак ван граница своје земље и долазак у Београд био је, како каже, само један излазак из зоне комфора. Уљуљкао се на позоришној и филмској сцени Црне Горе. Пре тога, само једном је због посла прешао границу, и то када је у Српском народном позоришту у Новом Саду радио Коштану. Снимање серије је нешто сасвим ново за њега, веће и озбиљније, што наравно изискује да се многе ствари по питању приватног живота промене – прича нам, дубоко зароњен у своје мисли.

– Једноставно, тако је морало да буде. Да се не лажемо, снимања су јако напорна, захтевају много рада и концентрације, посвећености. За ова три месеца, колико снимамо, схватио сам да бити главни глумац не значи бити нешто посебно важан, битан, велики, већ бити присутан када остали нису и веровати када остали не верују. Ја учим из дана у дан и с тим се морамо носити – наставља мирно, у ритму Дунава, да прича, пуштајући да речи ветар носи, тихо, не журећи нигде, свестан сваке изговорене мисли.

– Овакав темпо ми сада јако прија, као и умеће малих корака које свакодневно усавршавам. И то је лепота овог посла – наставља мудро и додаје:

– Морамо да пронађемо, чак и те ретке, тренутке само за себе. То је оно што носимо у себи, од раније.

Радни дан му често почиње и пре шест изјутра, када долази на сет, облачи се, шминка, заједно са колегама и редитељем прелази текст, договара се око сцена. Тако му углавном прође већи део дана. У паузама, воли да изађе на ваздух, прошета до реке, понекад оде са колегама на ручак.

Кад се заврши радни дан, свако иде својој кући, неко оде у позориште, неко да спава, у шали прича. Њему тренутно највише прија бег у добру књигу, интимне разговоре, понекад неку представу, филм, на концерт, изложбу, а понајвише у тишину. Још није осетио ноћни ритам града јер није имао потребу за тим.

Иако је пре свега позоришни глумац, игра пред камерама му није страна, још од студентских дана. Сматра да је добар глумац – добар и на сцени и пред камерама јер глумачка бића свој дар носе у себи, на којем год да су задатку. Кроз улоге се само надограђују и напредују.

Једина разлика је што на снимањима серија глумци немају много времена да се посвете процесу стварања улоге, док за позоришну представу имају и по четрдесетак дана. На сету је све сада и овога тренутка.

– Можда је то, с друге стране, и добро јер ми доноси ново сазнање да је срећа размишљати сада, у овом тренутку, а не о прошлости или о будућности. То је у студију, хтели то или не, нужда. Када живите актуелни тренутак све је некако реално, и мислим да је то поштено – казује наш саговорник.

Верује да је мир у нама, да не може неко да нам га донесе или одузме, само што је тешко бити свестан тога у свакој ситуацији. Тако је и са поверењем, поштењем... Воли себе да сматра позоришним глумцем јер ужива у трајању, у озбиљном вишемесечном раду, са озбиљним задатком и уверењем да ради и ствара нешто што је више и од нас самих. То онда има неку своју тежину.

Није било лако доћи из Црне Горе у Београд који је увек био и остао метропола. Али, Емир на то гледа као изазов – да проба нешто да уради, што можда и није баш по његовој мери, а да буде и остане оно што јесте, и да проба да се надогради. А шта му је телевизија узела, а шта донела, то ће време показати, уз смешак прича.

Много воли театар и верује у позоришну публику за коју сматра да ће опстати. Сматра да је одлазак у позориште својеврсни ритуал, који не може ништа друго да замени.

– Мислим да ће се то сачувати јер живи људи стоје испред вас, и својом игром и вером у то што раде, одводе нас на неко боље место, помажу нам да бар на тренутак осетимо ту колективну свест. Мислим да је тај осећај пресудан за опстанак позоришта. Сматрам да данас имамо још већу потребу једни за другима, то је и сврха нашег постојања. Јер, да можемо све сами, не би нам нико био потребан – у свом стилу наставља.

Емир Ћатовић се још као дечак заинтересовао за глуму када је почео да похађа драмске секције у оквиру школе у Бијелом Пољу, где је и рођен. Након тога, наставио је са глумачким радионицама где се упознао са свим аспектима глуме и логичан след је био да оде на пријемни на цетињску академију. И није се покајао.

Глума је оно што воли свих ових година и којој је бескрајно посвећен. Одувек је, каже, волео да се изражава на драмски начин. Глума је победила и спорт. Имао је подршку родитеља и ближњих, а то је најважније будући да са 18 година још увек сумњаш и још увек ти је све магловито. Ипак, љубав према глуми је победила. То је оно што му прија и што најбоље зна да ради.

Када није испод рефлектора, Емир воли да скија, путује, проводи време са породицом, пријатељима, да вози мотор, чита књиге, али и да ћути. Његови пријатељу су људи који му доносе радост, са којима може и да чита поезију, да дели лепе и мање лепе тренутке и ужива у том дељењу. Такође, воли да помаже драгим људима, да буде ту. Тако изгледа један дан обичног човека, глумца из Црне Горе, скромно, уз пријатан благи осмех, закључује.


Коментари1
b3dd9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vuk
Svaka čast Lazare! Mnogi u CG i Srbiji imaju šta naučiti iz tvojih uloga u serijama koje rado gledamo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља