уторак, 22.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:51

У Србији нема системског политичког насиља

Готово сви актери политичке сцене су у протеклих 28 година били на мети насиља и физичких обрачуна у скупштини и ван ње
Аутор: Јелена Попадићпонедељак, 03.12.2018. у 19:33
На митингу који је 29. јула 2008. организовао СРС против изручења Радована Караџића Хагу полиција је претукла Ранка Панића који је касније преминуо (Фотодокуметнација Политике)

Осумњиченима за напад на активисте Левице Србије, међу којима је и лидер овог покрета Борко Стефановић, Основни суд у Крушевцу одредио је притвор до 30 дана. Тројица мушкараца ухапшена су убрзо након напада на једног од оснивача Савеза за Србију и његове сараднике, а ставља им се на терет да су извршили кривично дело насилничко понашање на спортској приредби или јавном скупу. Ово је, у најкраћим цртама, епилог напада на Стефановића, којег су металном шипком повредили маскирани нападачи непосредно пред почетак трибине у Крушевцу.

Немили догађај подсетио нас је на многе раније случајеве политичког насиља. У протеклих 28 година вишепартизма готово све странке с политичке сцене биле су његове жртве.

Међутим, такве ствари се дешавају и у западним државама. Тако су протеклих година нападани премијери Шпаније и Италије, Маријано Рахој и Силвио Берлускони. Пре две године је у јавност доспео снимак туче у Европском парламенту, а истакнути члан британске евроскептичне партије Укип Стивен Волф смештен је у болницу након песничења с колегама усред Стразбура. Памти се, између осталог, и убиство шведске министарке Ане Линд 2003, али и британске посланице, лабуристкиње Џо Кокс, 2016. године.

У нашој земљи прве велике политичке демонстрације одржане су 9. марта 1991, када су тадашњи опозициони прваци с Вуком Драшковићем на челу извели народ на улицу против Слободана Милошевића, а затим је дошло до масовног окршаја с полицијом. Све се завршило с тенковима ЈНА усред Београда. Две особе су изгубиле живот, а лидер СПО-а је тада ухапшен. Памте се и модрице Вука и Данице Драшковић, ухапшених у јуну 1993. године, након што су организовали демонстрације – када је посланик СРС-а Бранислав Вакић у савезној скупштини нокаутирао Михајла Марковића из СПО-а.

Док је обилазио Новосадски сајам, 13. маја 2000, убијен је Бошко Перошевић, председник Извршног већа Војводине и истакнути члан СПС-а. У потиљак му је пуцао портир Миливоје Гутовић, који је пред истражним судијом навео да је „анализирао рад Бошка Перошевића као председника Извршног већа Војводине и да је био убеђен да треба да га убије што је сасвим свесно и учинио”. У саопштењу, које је том приликом објављено, наведено је да је Гутовић себе видео као противника режима и да је симпатизер СПО-а и Отпора, чији су челници демантовали да је био њихов члан.

У Скупштини Србије било је више пута поливања водом и других немилих сцена, а један од најгорих сценарија осмислили су социјалисти 1994. године. Због увреда које је Томислав Николић, тада члан СРС-а, изрекао на рачун Слободана Милошевића и Мире Марковић, социјалисти су радикале затворили у салу за заседање заједно с полицајцима у цивилу, који су их брутално претукли. Готово сви функционери опозиције током деведесетих година прошлог века добијали су батине: Зоран Ђинђић, Вук Обрадовић, Драгољуб Мићуновић, Борислав Пекић... А када су они дошли на власт, увреде, псовке и физички обрачуни су се наставили. Кулминирало је убиством премијера Ђинђића, 12. марта 2003. године.

Још у новембру 2002, Александар Стефановић, тада потпредседник ДХСС-а, члана ДОС-а, ошамарио је Рајка Баралића (СПС) јер га је „изнервирао његов поглед”. Казну искључења са седница зарадили су и Стефановић и Баралић, али је казна посланика владајућег ДОС-а истекла много пре него његовом колеги из опозиције. Непосредно пре убиства Ђинђића, у фебруару 2003, Томиславу Николићу практично је одузет посланички мандат. Наиме, Бранислав Поморишки (ДОС–ЛСВ) опсовао је Николићу мајку и пљунуо га, а овај се окренуо и гурнуо Поморишког. Тог дана ниједан од њих двојице није кажњен јер је Ђинђић поручио да нема разлога за то. Месец дана касније, након убиства премијера, владајући ДОС одлучио је да ретроактивно, што Пословник није дозвољавао, казни Николића са 30 дана неучествовања у раду парламента.

Много је трагичнији случај „пазарских револвераша”, када је из ватреног оружја, на гласачком месту, 2006. године, убијен Руждија Дуровић, кандидат Листе за Санџак за одборника у СО Нови Пазар. Овом убиству је претходила серија инцидената у Новом Пазару. Непосредно пре председничких избора 2008, атмосфера је узаврела, а у центру Београда, након гостовања на Студију Б, претучен је Маријан Ристичевић, један од председничких кандидата, али и Предраг Сарапа, водитељ емисије у којој је гостовао. Годину и по касније, у Кнез Михаиловој улици, током прикупљања потписа за парламентарне изборе, на Велимира Илића је насрнуо нападач, који је, како су извештавали медији, имао на руци тетоважу Зорана Ђинђића.

Трагично је настрадао и Ранко Панић, који је преминуо након што га је полиција претукла 29. јула 2008. на митингу који је организовао СРС против изручења Радована Караџића Хагу. Панић је, након „Олује”, избегао из Хрватске у Младеновац, није био члан СРС-а, али је дошао на овај скуп из сопствених убеђења. Преминуо је 15. августа 2008, у Ургентном центру од последица ударца у стомак. Оптужница против Никице Ристића, припадника нишког одреда Жандармерије, подигнута је тек 2015, под сумњом да је Панићу задао кобни ударац.

Овај скуп, који је Панића коштао живота, остао је упамћен по нередима и сукобима с полицијом, која је кренула у разбијање демонстрација, па је повређено 46 особа, међу којима и 25 полицајаца. Пребијен је том приликом и Александар Вучић, тадашњи секретар СРС-а, а од жешћег полицијског батинања га је заштитио Славиша Кокеза, садашњи председник Фудбалског савеза Србије. Гуменим метком је погођен Борислав Пелевић, један од оснивача Странке српског јединства, а повређени су и новинар Милош Ђорелијевски из Бете и сниматељ Бошко Бранковић с ТВ Б92.

Политички аналитичар Дејан Вук Станковић оцењује да на нашој сцени влада низак ниво политичке културе и готово не постоји политичар који није био жртва насиља. Влада политичка ирационалност, увредама и клеветама, како каже, склони су многи актери на политичкој сцени. Политички супарник доживљава се као непријатељ, а када се деси физички обрачун, упозорава Станковић, најчешће нема адекватне казне. „У таквој атмосфери није питање да ли ће доћи до насиља, већ када ће се оно десити”, упозорава наш саговорник.

Осврнуо се и на напад на Борка Стефановића, наводећи да охрабрује чињеница да је председник Вучић осудио овај чин и да је полиција веома брзо ухапсила осумњичене. „Уколико кривци за овај напад буду кажњени од стране правосудних органа, то би могло да проузрокује отрежњење на нашој сцени. Нажалост, овај догађај је био повод за још једно тровање политичке сцене. Требало би да он буде аларм који нас упозорава да ниво политичке тензије мора бити смањен, као и температура на јавној сцени”, истиче Дејан Вук Станковић.

Станковић додаје да сви актери политичке сцене морају да делују рационално и развију одређену дозу равнодушности према противнику. Онда ће их одликовати „демократски темперамент”. Када се то деси, како каже, онда ће наше друштво имати прилику да ужива у вредностима демократије. Станковић каже да је значајно што у Србији није било системског политичког насиља, уколико изузмемо последње године владавине Слободана Милошевића. Нажалост, додаје, у Хрватској се то системско насиље спроводи према Србима, упркос томе што је ова држава постала пуноправна чланица Европске уније.

Контаминиран јавни простор

Наш јавни простор контаминиран је вишком пропаганде и политичке ирационалности, неконтролисаних емоција које „прште” на све стране, указује Дејан Вук Станковић. „Политичари би требало да воде рачуна о речима које изговарају јер оне врло лако могу да буду непосредни повод за физичко насиље. Ниједан актер наше политичке сцене није анђео, али нико од њих није ни сатана. Ако опозиција тврди да је власт фашистичка или лудачка, онда може да се изведе закључак да је оправдано свако деловање против такве власти. С друге стране, опозиција се криминализује и напада по разним основама”, додаје Станковић.


Коментари11
771b6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Simon Saivil
Nema nasilja? Ma sta kazete? Au bre! A ja mislio da je Kosovo srpsko i da je tamo nasilja i na pretek! Izvinite ne razumijem srpski.
ANTE BAN
Ima, ali- zaogrnutog preferiranjem vladajuće stranke i velikoga vodje! Zavaravate se!
ANTE BAN
Ima, ali- zaogrnutog preferiranjem vladajuće stranke i velikoga vodje! Zavaravate se!
Jeftina propaganda
Članak je o političkom nasilju, nabrajaju se najvažniji slučajevi iz prošlosti, a ne pominje se ubistvo premijera Đinđića i sada Olivera Ivanovića? Izostavljanje činjenice da su njihova ubistva medijski pripremana i najavljivana od strane visokih predstavnika sadašnje vlasti, ovaj članak svrstavaju samo u još jedan loš pokušaj spinovanja kako su eto svi oni isti.
Aleksa Petrović
А када ће ови који сада воде ту опзицију да одговарају за уништавање на стотине наших фабрика, у време док су били на власти и остављање без посла десетине хиљада радника?
pera
@Боба nije problem prodati fabriku, problem je prodati fabriku sa ciljem unistavanja fabrike. Prodaje osnovnih sredstava, otkaze radnicima(u dosta slucajeva bez ikavih otpremnina) i na kraju prodaje tog zemljista ili objekta. Nesto nisam primeteio da se to dogadja u poslednje vreme dok je ranije to bio recept. Niko do lidera sadasnje opozicije nije ucestvovao u tome kazete, Zivkovic, Tadic, Djilas, Stefanovic, Jeremic, Verko Stefanovic, Stamatovic, Veselinovic svi su bili ukljuceni u tadasnja politicka zbivanja i to vrlo. Mozda nisu diriktno ucestvovali(mozda) ali si bili upoznati i cutali, neki bili u inostranstvu kao ambasadori neki postavljani kao direktori po partiskoj osnovi(gle cuda ja sam mislio samo SNS zaposlajva svoje kadrove) neki bili gradonacelnici. Sve u svemu u to crno vreme su uzivali i nije ih bilo briga za obican narod, sto neki misle da se to sada promenilo.
Препоручујем 1
Боба
Добрро је што сте покренули питање лустрације и колонијалне политике али то што тврдите није тачно и то наравно врло добро знате. Нико од лидера већинске садашње опозиције није предводио приватизације и затварање фабрика. Они који су то радили или су се елегантно извукли или утопили у власт. Ако већ толико бринете што не затражите да их сада ови на власти лустрирају лише положаја и обнове фабрике уместо што и оно што је преостало продају странцима.
Препоручујем 15

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља