четвртак, 13.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:34

„Одбрамбена архитектура” против бескућника

Реч је о сваком намерно употребљеном облику или објекту у простору који спречава одређене групе људи да га користе. – Шиљци испред локала, жице на вредним објектима, плаво светло у тоалетима и „москито уређаји” који емитују ултразвук примери су „непријатељских елемената” урбаног дизајна
Аутор: Ана Ву­ко­вић, Да­ли­бор­ка Му­чи­ба­бићуторак, 04.12.2018. у 13:47
(Фотографије Бојан Ковачевић)

Због че­га су то­а­ле­ти у не­ким ка­фи­ћи­ма оба­сја­ни пла­вим све­тлом? Ко­ја је, за­бо­га, свр­ха уко­ше­них клу­па на ко­је чо­век не мо­же нор­мал­но да сед­не не­го су са­мо за на­сла­ња­ње? За­што би не­ком па­ло на па­мет да огра­ђу­је ћо­шко­ве? От­куд го­ми­ле ка­ме­ња ис­под мо­сто­ва? И шта ће шиљ­ци ис­пред јед­ног бу­ти­ка усред цен­тра Бе­о­гра­да?
Од­го­вор на ова пи­та­ња кри­је се у „не­при­ја­тељ­ској ар­хи­тек­ту­ри” ко­ја се на­зи­ва још и од­брам­бе­ном. Реч је, ка­ко об­ја­шња­ва Се­ле­на Са­вић, је­дан од ауто­ра у све­ту че­сто ци­ти­ра­не књи­ге „Не­при­јат­ни ди­зајн”, о сва­ком на­мер­но упо­тре­бље­ном об­ли­ку, објек­ту и ефек­ту у про­сто­ру ко­ји ње­го­ву упо­тре­бу чи­ни не­мо­гу­ћом за од­ре­ђе­ну ак­тив­ност или гру­пу љу­ди. Ар­хи­тек­та са пре­би­ва­ли­штем у Ло­за­ни при­ме­ре ова­кве ар­хи­тек­ту­ре ис­тра­жи­ва­ла је за­јед­но са умет­ни­ком и ди­зај­не­ром Гор­да­ном Са­ви­чи­ћем. 

Око 5.000 љу­ди без крoва над гла­вом
Игор Ми­тро­вић, ди­рек­тор не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је „Адра”, ка­же да не­ма по­зи­тив­но ми­шље­ње о по­те­зу свет­ског брен­да ко­ји је на сим­су по­ста­вио бо­дље. – Во­лео бих да чу­јем из­ја­ву над­ле­жних из ком­па­ни­је о то­ме за­што су по­ста­ви­ли шиљ­ке и ка­ко ко­мен­та­ри­шу што их је Лон­дон по­сле по­ста­вља­ња укло­нио. Да је то ху­ма­но, за­др­жа­ли би их – ис­ти­че Ми­тро­вић.Он на­во­ди да у Бе­о­гра­ду по­сто­ји око 5.000 љу­ди без кро­ва над гла­вом. У ову број­ку, ка­же, укљу­че­ни су сви они ко­ји ста­ну­ју у не­бе­збед­ним згра­да­ма, без во­де, стру­је и гре­ја­ња. Ту спа­да­ју и гра­ђа­ни ко­ји скло­ни­ште тра­же у уру­ше­ним објек­ти­ма, али и део ста­нов­ни­ка не­хи­ги­јен­ских на­се­ља. Број оних ко­ји спа­ва­ју баш под ве­дрим не­бом, од­но­сно за­др­жа­ва­ју се на тро­то­а­ри­ма и плоч­ни­ци­ма, те­шко је про­це­ни­ти, али их си­гур­но не­ма то­ли­ко да би бо­дље уоп­ште и би­ле по­треб­не. 


– Нај­че­шће сре­ће­мо ефек­те и ур­ба­ни мо­би­ли­јар усме­ре­не про­тив бес­кућ­ни­ка. Ту су клу­пе са др­шка­ма за ру­ке, раз­не вр­сте бо­дљи­ка­вих или не­рав­них по­вр­ши­на као што су ка­ме­ње и коц­ке, па чак и во­да ко­ја ка­пље са та­ва­ни­це. Ова ре­ше­ња су то­ли­ко рас­про­стра­ње­на у све­ту да се сти­че ути­сак да се не­кад при­ме­њу­ју чак и ка­да по­тре­бе за­пра­во не­ма или ка­да је ри­зик за не­же­ље­ном упо­тре­бом про­сто­ра ми­ни­ма­лан – на­во­ди Се­ле­на у пи­са­ним од­го­во­ри­ма „По­ли­ти­ци” и до­да­је да су у то­ку ис­тра­жи­ва­ња при­ме­ре ова­квог ди­зај­на про­на­шли у Бра­зи­лу, Фран­цу­ској, Ен­гле­ској, Аустри­ји, Хо­лан­ди­ји, Не­мач­кој, Ин­ди­ји, Ја­па­ну и, на­рав­но, у Ср­би­ји.
Осим бес­кућ­ни­ка ко­ји се на раз­ли­чи­те на­чи­не обес­хра­бру­ју ка­да же­ле да при­лег­ну и од­мо­ре на не­ком ме­сту где то ни­је пред­ви­ђе­но, не­при­јат­ни ди­зајн има пик и на скеј­те­ре, али и на пти­це, а у фо­ку­су су и дру­ге ка­те­го­ри­је ста­нов­ни­штва.
Не же­ли­мо да да­је­мо иде­је они­ма ко­ји гун­ђа­ју на гра­ју омла­ди­не, али у спре­ча­ва­њу та­квих оку­пља­ња мла­дих у све­ту је кре­а­тив­ност без­гра­нич­на. „Мо­ски­то уре­ђа­ји” та­ко еми­ту­ју ул­тра­звук ко­ји мо­гу да чу­ју са­мо адо­ле­сцен­ти уз­ра­ста до 25 го­ди­на, а пинк све­тло, ве­ро­ва­ли или не, де­цу по­сти­ди ис­ти­чу­ћи им бу­бу­љи­це и дру­ге не­са­вр­ше­но­сти на ко­жи ли­ца. Све­тло се ко­ри­сти и про­тив ин­тра­ве­но­зних ови­сни­ка у јав­ним то­а­ле­ти­ма. Пла­ва бо­ја ко­ја се у њи­ма по­ста­вља оте­жа­ва им про­на­ла­же­ње ве­не у ко­ју би убри­зга­ли дро­гу. 
– За­ступ­ни­ци ових ре­ше­ња ин­си­сти­ра­ју да је бо­ље да учи­ни­мо пар­ко­ве и тр­го­ве при­јат­ним за на­шу де­цу не­го да се бри­не­мо да ли смо и у ко­јој ме­ри оште­ти­ли бес­кућ­ни­ке. Ми ми­сли­мо да ни­је та­ко. Од­брам­бе­на ар­хи­тек­ту­ра има увек по­зи­тив­ну свр­ху. Она га­ран­ту­је хи­ги­је­ну и без­бед­ност јав­ног про­сто­ра, али на­чин на ко­ји то чи­ни је ипак увек про­бле­ма­ти­чан и увек се мо­же до­ве­сти у пи­та­ње – при­ча Се­ле­на. 
Ка­да су осва­ну­ли шиљ­ци усме­ре­ни про­тив њи­хо­вих ком­ши­ја, Бе­о­гра­ђа­ни су, на­рав­но, ре­а­го­ва­ли бур­но. Због њи­хо­вих по­ру­ка на дру­штве­ним мре­жа­ма и це­ло­днев­не не­га­тив­не кам­па­ње на ин­тер­не­ту, по­зна­ти бренд бо­дље је бр­же-бо­ље и укло­нио. 

Ова ре­ше­ња то­ли­ко су рас­про­стра­ње­на у све­ту и не­кад се при­ме­њу­ју чак и ка­да нема по­тре­бе

За Бо­ја­на Ко­ва­че­ви­ћа, ар­хи­тек­ту, ова епи­зо­да је­сте за осу­ду, али, до­да­је он, не тре­ба до­но­си­ти ге­не­рал­не за­кључ­ке о еле­мен­ти­ма ко­ји ар­хи­тек­ту­ру чу­ва­ју од ло­ших по­ја­ва, не ми­сле­ћи при­том на љу­де. 
– У Бар­се­ло­ни чу­ве­ни Гу­ељ парк још чу­ве­ни­јег Ан­то­ни­ја Га­у­ди­ја пре­кри­вен је жи­ца­ма ко­је спре­ча­ва­ју пти­це да уне­ре­ђу­ју тај из­у­зе­тан обје­кат. Ка­да сам то пр­ви пут ви­део био сам за­чу­ђен, али сам по­сле схва­тио да та­ква ин­тер­вен­ци­ја има сми­сла јер чу­ва зда­ње у пар­ку од не­при­јат­них тра­го­ва при­су­ства жи­во­ти­ња – об­ја­шња­ва Ко­ва­че­вић и на­гла­ша­ва да тер­мин не­при­ја­тељ­ска ар­хи­тек­ту­ра ни­је нај­срећ­ни­ји и да би пре тре­ба­ло го­во­ри­ти о не­при­ја­тељ­ским еле­мен­ти­ма ар­хи­тек­ту­ре или еле­мен­ти­ма по или на ар­хи­тек­ту­ри као ње­ним до­да­ци­ма.  

Главна тераса Гуељ парка у Барселони на којој су постављене вертикалне и косе жичане бодље као заштита од птица

Та­кви не­при­ја­тељ­ски еле­мен­ти, шиљ­ци про­тив бес­кућ­ни­ка по­ста­вље­ни 2014. ис­пред ула­за у но­ве стам­бе­не објек­те, би­ли су на ме­ти бе­сних гра­ђа­на у Лон­до­ну. Јав­ност се та­да по­бу­ни­ла, а ни­је из­о­ста­ла ни ре­ак­ци­ја та­да­шњег гра­до­на­чел­ни­ка Лон­до­на Бо­ри­са Џон­со­на ко­ји је зах­те­вао да се укло­не на­звав­ши их „ру­жним и глу­пим”. Епи­лог је био исти као и у пре­сто­ни­ци Ср­би­је.  
Али не при­ву­ку сви слу­ча­је­ви не­при­јат­ног ди­зај­на ово­ли­ко па­жње и не мо­би­ли­шу по­пу­ли­стич­ке игра­че, сма­тра Са­вић. Мно­ги, слич­ни при­ме­ри и дан-да­нас се на­ла­зе у јав­ном про­сто­ру и по­ред њих про­ла­зи­мо без раз­ми­шља­ња. 
– Уко­ли­ко слу­чај има сре­ће да иза­зо­ве сна­жну па­жњу јав­но­сти, раз­ви­ја се ди­ску­си­ја, а евен­ту­ал­но до­ђе и до при­клад­не ре­ак­ци­је као што је укла­ња­ње ши­ља­ка. Ова­кви су слу­ча­је­ви пре из­у­зе­так не­го пра­ви­ло – ка­же она.
Са­вић ми­сли да је по­ста­вља­ње ова­квих огра­ни­че­ња ле­ги­тим­но у зо­на­ма у ко­ји­ма се не ви­ди ја­сно раз­гра­ни­че­ње из­ме­ђу јав­не и при­ват­не по­вр­ши­не, као што је на при­мер слу­чај из­ло­га бе­о­град­ског бу­ти­ка, али и дру­гих ко­мер­ци­јал­них про­сто­ра. 
– Али, уко­ли­ко би се на при­мер де­си­ло да град­ске вла­сти са­ме по­ста­ве ова­кве ин­ста­ла­ци­је, ди­ску­си­ја би би­ла дру­га­чи­ја и од­мах би се по­ста­ви­ло пи­та­ње бри­ге ко­ју власт и ње­не ин­сти­ту­ци­је пру­жа­ју нај­си­ро­ма­шни­ји­ма и угро­же­ни­ма или на при­мер про­бле­ма­тич­ној омла­ди­ни. То, ме­ђу­тим, го­то­во ни­ка­да ни­је слу­чај и не­при­јат­ни ди­зајн цве­та упра­во у овом ме­ђу­про­сто­ру, до­ступ­ном јав­но­сти, али у вла­сни­штву ком­па­ни­ја – об­ја­шња­ва Са­вић.

Оруж­је за не­при­клад­но по­на­ша­ње

Се­ле­на Са­вић за­вр­ши­ла је Ар­хи­тек­тон­ски фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду и док­то­ри­ра­ла на ЕПФЛ-у у Ло­за­ни. Не­при­јат­ни ди­зајн ис­тра­жи­ва­ла је за­јед­но са Гор­да­ном Са­ви­чи­ћем, ди­зај­не­ром и умет­ни­ком из Бе­ча, са ко­јим је са­рад­њу по­че­ла у Ро­тер­да­му. Обо­је жи­ве и ра­де у Ло­за­ни где се и да­ље ба­ве ис­тра­жи­ва­њем ди­зај­на и ар­хи­тек­ту­ре. Њи­хо­ва књи­га „Un­ple­a­sant De­sign” (Не­при­јат­ни ди­зајн) об­ја­вље­на је 2013, а ка­ко ка­же Се­ле­на, за­ин­те­ре­со­ва­ла их је иде­ја да ди­зајн сам мо­же има­ти то­ли­ку моћ и да мо­же би­ти вр­ста „оруж­ја” про­тив не­при­клад­ног по­на­ша­ња. 
– Та­кав ди­зајн, ка­да је до­бро спро­ве­ден, ума­њу­је по­тре­бу за одр­жа­ва­њем и над­гле­да­њем про­сто­ра и имо­ви­не гра­да, као и при­ват­них ли­ца. А у то­ме баш и је­сте про­блем овог при­сту­па: ка­да ни­је по­треб­но одр­жа­ва­ти и над­гле­да­ти, он­да су и пра­ви­ла по­на­ша­ња на не­ки на­чин за­цр­та­на у са­мом ди­зај­ну и об­ли­ку про­сто­ра. Гра­ђа­ни­ма не оста­је ни­шта не­го да по­слу­шно пра­те ин­струк­ци­је ко­је им ша­љу клу­пе и лам­пе – за­кљу­чу­је Се­ле­на.


Од ло­мље­ног ста­кла до ши­ља­ка

Со­ци­о­лог Бо­рис Ја­шо­вић под­се­ћа да су љу­ди у Ср­би­ји ра­ни­је има­ли оби­чај да ку­ће огра­ђу­ју ви­со­ким зи­до­ви­ма на ко­ји­ма су ста­вља­ли ло­мље­на дна од бо­ца да би спре­чи­ли оне ко­ји же­ле да пре­ско­че. Али, ка­да је реч о слу­ча­ју ши­ља­ка по­ста­вље­них ис­пред бу­ти­ка у цен­тру гра­да, на­гла­ша­ва Ја­шо­вић, не сме се за­бо­ра­ви­ти да је реч о јав­ном град­ском про­сто­ру отво­ре­ном за све љу­де, а не о дво­ри­шту при­ват­не ку­ће. 
– Жи­ви­мо у дру­штви­ма, ло­кал­ним и гло­бал­ним, ко­ја про­фит ста­вља­ју из­над љу­ди. Ка­да ства­ри та­ко сто­је, он­да ни­је те­шко за­кљу­чи­ти да у та­квим дру­штви­ма чак и устав­не ка­те­го­ри­је по­пут за­бра­не дис­кри­ми­на­ци­је би­ва­ју под­врг­ну­те здру­же­ним ло­ги­ка­ма про­фи­та и ка­пи­та­ла. У Уста­ву Ре­пу­бли­ке Ср­би­је ја­сно пи­ше да се за­бра­њу­је сва­ка дис­кри­ми­на­ци­ја, па из­ме­ђу оста­лог и дис­кри­ми­на­ци­ја по осно­ву дру­штве­ног по­ре­кла и имо­вин­ског ста­ња. Што зна­чи да је та­ко­зва­на „ан­ти­бе­скућ­нич­ка ар­хи­тек­ту­ра”, или „ар­хи­тек­ту­ра не­при­ја­тељ­ски на­стро­је­на пре­ма бес­кућ­ни­ци­ма” ап­со­лут­но не­до­пу­сти­ва – ис­ти­че Ја­шо­вић и до­да­је да је реч о фе­но­ме­ну ко­ји је на за­па­ду одав­но при­су­тан, а код нас од­не­дав­но.


Коментари5
55eca
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

bata
Ono sto sam naucio kad su mi deca bila mala je da ako im nesto zabranite,morate im omoguciti da rade nesto drugo.Ako ne zelite da rucice guraju u steker,morate im dati neku drugu zanimaciju,igracku ili sl.Ako ne zelite da gradjani bacaju djubre u sumu ili reku,morate im odrediti mesto gde mogu.Ako ne zelite da beskucnik sedi na fensi mestu,napravite uslove gde moze.Za svakog, jednostavno, mora da postoji neko mesto.
Zoran
O cemu vi mlatite cccc....
aleksa
Postavi se kosa površina i niko ne bi ni primetio ni gunđao. Postave se šiljci i odjednom kreće armagedon kvazimoralista.
Ivan Tomic
Samo su trebali da postave jako zakosenu povrsinu na izlog tog butika o kome se stalno prica i nikakve reakcije javnosti ne bi bilo. Ispunila bi se svrha i ne bi ih razvlacili nedeljama po medijima. A sto se "neprijateljske arhitekture" tice, apsolutno podrzavam - i protiv zivotinja i protiv ljudi. Na ovom svetu ima mesta za sve, ali ne svuda i kako nekome padne napamet.
Opacic
Nema tog uredjaja koji ce Bolesne Beogradjane idiote spreciti da unistavaju i ispisuju svoje odvratne grafite

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља