недеља, 13.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57
ИНТЕРВЈУ: Снежана Самарџић-Марковић, директор Директората за демократију Савета Европе

Србија још није ратификовала конвенцију против намештаљки

„Само неколико европских земаља има у свом министарству спољних послова амбасадора надлежног баш за спорт.” – „Ја сам се залагала да се у оквиру европских приступних фондова отвори линија за спортску инфраструктуру”
Аутор: Александар Милетићуторак, 04.12.2018. у 19:48
(Фото Танјуг)

Директор Директората за демократију Савета Европе Снежана Самарџић-Марковић, некадашњи министар омладине и спорта Србије, пре недељу дана у Ниону постала је члан Дечје фондације Европске фудбалске уније (УЕФА), заједно са украјинским боксером Владимиром Кличком. Прекосутра и у петак у Београду ће говорити на две трибине које организује Факултет за спорт Универзитета „Унион-Никола Тесла“, а једна је „Људска права – права спортиста”.

Последњих година имала је истакнуту улогу у Еминентној групи (High Level Group - ХЛГ) Савета Европе, па смо разговор с њом поставили на терен дипломатије у спорту. Нешто што је врло важно за Србију, пошто стално истичемо да је „Србија земља спорта”, а да су „спортисти најбољи амбасадори наше земље”.

Ко је дошао на идеју да се пре три године оснује ХЛГ? Комесар Тибор Наврачич је дао мандат тој групи да процени потенцијале спорта у дипломатији ЕУ, али како се таква идеја појавила у Европској комисији?

Европска комисија има, на пример, „економску дипломатију“, „културну дипломатију“, има и „образовну дипломатију“. Уз те програме везани су и одређене политике, ресурси, као и буџетска подршка. Комесар је поставио врло добро питање – да ли би требало да се успостави и „спортска дипломатија”, шта би то подразумевало, ко би били могући партнери, које мере би ваљало предузети на нивоу Уније, а које на националном нивоу? Зато је оформио ту Еминентну групу да сачини извештај о спортској дипломатији Европске уније и да предложи мере како би се она спровела у дело. То је био престижан креативни посао, мени је то изгледало врло значајно, а у раду групе сам учествовала и као бивши министар и као садашњи генерални директор Савета Европе у чијој је надлежности поред осталог и спорт – и то у оба случаја као неко ко није из ЕУ. Предали смо извештај комесару, надам се да ће многима послужити као инспирација.

Шта је ХЛГ учинила на побољшању опште слике спорта, имајући у виду оно против чега се бори (допинг, намештаљке, прање новца, ксенофобија, насиље, хулиганизам, експлоатација деце, лоши ефекти у вези с трансферима играча…)?

Предложили смо у извештају многе ствари, а примера ради, ја сам се залагала да се у оквиру европских приступних фондова отвори линија за спортску инфраструктуру. Потом свако од нас, у складу са смерницама из извештаја чини шта може. Примера ради, научници из групе сада подстичу истраживања на својим универзитетима, студијске програме обуке за спортску дипломатију – то је потпуно нови тренд за који се заинтересовао и наш Факултет за спорт Универзитета „Унион-Никола Тесла“. У мојој су надлежности законски обавезујуће конвенције против допинга, намештаљки, насиља, као и против сексуалне експлоатације деце, па се залажем да што више земаља са целог континента, а не само из ЕУ, ратификује и спроводи ове конвенције. Србија је ратификовала конвенцију против допинга, као и „Ланзароте“ конвенцију против сексуалног насиља над децом, и то још пре много година. Међутим, конвенцију против намештаљки је потписала – али још није ратификовала, а нову – измењену - конвенцију против насиља није још ни потписала. То је важно да би се сврстала у групу земаља посвећену борби против ових пошасти.

У извештају Т. Наврачича истичу се велики потенцијали спорта у међународној дипломатији. Како Ви то видите?

На пример, само неколико европских земаља има у свом министарству спољних послова амбасадора надлежног баш за спорт. Значи, професионални, каријерни дипломата, који стратешки планира како да његова земља проактивно искористи своје спортске резултате, како да промовише организацију великих спортских такмичења, где су избори за важне спортске функције у међународним спортским организацијама те како (и да ли) држава може да пружи подршку кандидату. Такав амбасадор надлежан је да представља земљу било да су у питању промотивне или кризне спољнополитичке ситуације. У многобројним земљама постоје читаве дирекције за културну дипломатију, али не и за спортску. Као и култура, и спорт је начин да се проактивно креира спољнополитички имиџ земље. Што се тиче саме Европске уније, ако сматрамо да идеја уједињења Европе треба боље да се промовише, ХЛГ је предлагала да се потенцијал спорта много боље искористи. Отуд, на пример, предлог да се покрене једном годишње „европска недеља спорта“.

Стално се потенцира улога спорта у смиривању страсти међу државама”, међутим, сведоци смо да је спорт често и повод за велике конфликте. Уосталом, и један рат је избио на једном спортском догађају (Фудбалски рат” 1969. између Хондураса и Салвадора), а постоји мишљење и да су нереди на Максимиру пролећа 1990, на мечу Динамо – Ц. звезда били увод у грађански рат у Југославији). Шта су по Вама данас највећи ресурси спорта у стварању боље слике света, а шта највеће опасности?

Спорт је можда повод за такво понашање, али није узрок. Конфликти, негативне страсти, већ постоје у друштву, а онда се преливају на стадионе, где су много видљивији, па их људи повежу са спортским догађајима. Рат сигурно није избио због неке фудбалске, рукометне или одбојкашке утакмице. Рат настаје када више нема места за дипломатију. За мене је један од највећих ресурса спорта људски сан о правди, слика света где најбољи побеђује. То је простор где Давид може да победи Голијата, где се надмећу појединци и тимови и где се знају правила… где још постоје хероји. Све оно што прети интегритету те слике праведне борбе, дакле: насиље, допинг, намештаљке – то су највеће опасности које прете спорту. Друга велика опасност је претерани утицај новца и политике у спорту.

Сведоци смо да је Србија последњих година била приморана да миксује” спољну политику са спортском дипломатијом, пре свега по питању статуса Косова и његових спортиста. Да ли имате неки савет за људе који воде наш спорт у таквим ситуацијама?

Спортисти свакако нису одговорни за то што смо у оваквој ситуацији са Косовом, па не треба од њих очекивати ни решења. Спортисти треба да се такмиче, а чланови званичне делегације клуба или савеза треба да протестују, добијају и губе дипломатске „поене“, на себе приме то надметање, како би спортистима омогућили да се боре у спортској арени. Ја сам се и некада као министар противила „миксовању“ спорта и политике, јер мислим да је тако најбоље за спорт… не нужно и за политику.

Како видите потенцијал Србије у концепту „меке моћи”, кроз утицај non-state actors, а пре свега спортиста (Ђоковић, Јокић, Шпановић…) и да ли је ту потребна некаква синергија са државом или спортисти најбоље осећају како треба да „воде своју-државну политику”?

Као министар сам имала идеју да од српског спорта направимо бренд на начин где се промовишу не само резултати већ и оно што до њих доводи – да рекламирамо наше стручњаке, да рекламирамо наше спортске објекте, – да све то извозимо као бренд успешног српског спорта. Спортисти неоспорно могу веома позитивно да утичу на слику своје земље у свету, али не можемо ни од њих да очекујемо чуда. Не можемо напоре за стварање доброг имиџа да посматрамо издвојено од других цивилизацијских вредности за које се залаже Савет Европе а то су: људска права, владавина закона и демократија.

Да ли верујете у оно што је рекао Нелсон Мендела, да „спорт има снагу да промени свет”?

Чињеница је да спорт има велику снагу, може да уједини мноштво људи, да утиче да се превазиђу несугласице, да буде мост, да подиже свест о појединим темама, али светски проблеми су, нажалост, превелики да би их спорт променио. Међутим, људи су ти који могу да мењају свет. Морају да буду храбри, упорни, да добро размисле коме предају власт у руке, а спорт може да их инспирише да буду истрајни и да сарађују због заједничког циља.


Коментари19
99f2f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Momčilo Stojanović
Zamolio bih direktorku direktorata da mi objasni,o kakvoj se nameštaljki radi,kada ona kao Ministar sporta,javno dodeli KK Partizan,trenažnu halu(maketa ,lokacija,obezbeđena sredstva) i onda to sve na volšeban način nestane.Možda sam u zabludi,kada ministri nameštaju onda ovakvi zakoni ne važe,pardon,izvinjavam se,znam da ne važe.
Jordan
Direktor, Predsednik, ministar su funkcije i na vratima dotičnih ovek stoji tako. Unutra može sedeti tata, mama čak i deka ako je vičan i izabran ili imenovan na tu funkciju. Ništa nije sveto, pa ni pravopis da se ne menja.
asa
Snežana Samardžić nije direktor, nego direktorka. Žensko. Ima li lektora u blizini.
Jordan
Zanimljivo da još uvek uspešno plivaju, visoki kadrovi M. Dinkića(g. Samardžić), B. Tadića(g. Trivan),V. Draškovića(D. Drašković) itd. Samo je problem što "bazen" puni narod, a one uvek imaju pojaseve za uspešna plivanja
Jordan
Tuga. Dosta sa vrteškama funkcija, a na grbači naroda. Oseća se i kod nas miris žutih prsluka.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Остали спортови

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља