среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Самит Г-20 – снага без моћи и компаса

Аутор: Митар Михаљицауторак, 11.12.2018. у 18:00
(Срђан Печеничић)

У Буенос Ајресу 30. новембра и 1. децембра 2018. одржан је 13. самит Г-20. По значају самита и карактеру декларације са тог самита он се не разликује од претходних десет самита. Само су прва три самита (поготово први самит, Вашингтон, 15. новембра 2008) у доба јачања глобалне кризе имала конкретне резултате.

Декларација са првог самита је одисала конкретношћу и одлучношћу Г-20, посебно развијених земаља, да савладају кризу. И без обзира на методе и унутрашње мотиве актера Г-20, криза из 2008. је успешно ублажена. С обзиром на тај релативни успех неки су чак сматрали да  смо у Г-20 добили ембрион будуће светске владе. Међутим, како је криза савладана разним мерама, у наредним годинама декларације су постале расплинуте, уопштене и досадне. Нико их није узимао озбиљно, а актери Г-20 су се бавили домаћим проблемима.

Ни 13. самит нити његова декларација нису ништа бољи. У оквиру теме самита о постизању консензуса за фер и одржив раст посебно су наглашена питања будућности рада, инфраструктуре за развој и проблеми хране у неким земљама. Значајно је и то што се у декларацији наводе изазови савремене технолошке револуције,  као и то што се дошло до сагласности да се реформише СТО. У декларацији је изостало жаљење због иступања САД из Париског споразума о климатским променама, где ће напори осталих земаља бити недовољни. Изостала је било каква критика протекционизма који је у току, иако је у свим претходним декларацијама  инсистирање на слободној трговини била основна порука Г-20. Заобиђена су кључна питања данашњице – глобална политичка стабилност, трговински ратови, инклузиван раст и социјална кохезија у условима технолошке револуције, претерана задуженост већине земаља, огромна манипулација информацијама и монополи глобалних платформи, реткост појединих ресурса (вода и сл.).

Куриозитет је у томе што је састанак Д. Трампа и Си Ђинпинга на маргинама самита био главни, а самит споредни догађај. Свет је са зебњом ишчекивао крај тог састанка. Трамп је на три месеца одложио драстично повећање тарифа на увоз из Кине са 10 (колико је сада) на 25 одсто, планирано од 1. јануара 2019. У оквиру тог времена САД и Кина би требало да постигну „споразум”, тачније да Кина одговори на ултиматум САД о испуњењу одговарајућих услова (и то оних који спречавају технолошки напредак Кине). Природа сукоба између САД и Кине (у коме САД желе да неутралишу Кину) тиче се лидерства у 21 веку, конкуренције  два различита економска, политичка и идеолошка система, улоге државе у трансформацији економије и друштва, степена отворености економија и висине царинских стопа, ширења поља утицаја у Евроазији и индо-пацифичком океану, третмана интелектуалне својине и „сајбер’’ криминала, манипулације валутама и других питања. Свакако,  Трамп мирно чека 1. април 2019, јер он диктира услове. Т. Рузвелт поучно каже: „Када имаш батину (тарифе –М. М.) у руци не мораш пуно да вичеш’’.

Позицију САД у глобалној политици и економији добро илуструје изјава бившег министра одбране Д. Рамсфелда. У време припрема за напад на Ирак 2003. он каже: „Имали смо избор: или ћемо ми променити начин на који живимо (што је неприхватљиво) или ћемо променити њихов начин живота – и ми смо изабрали ово друго’’. Знамо шта је било после. Недавно је на скупу АПЕК-а М. Пенс, потпредседник САД наставио ту линију: „САД неће променити свој курс (око услова за укидање тарифа – М. М.) док Кина не промени свој”. Коначно, у интервјуу за „Волстрит џорнал” 26. новембра 2018. Трамп каже: „Једини дил који би за мене био прихватљив је да Кина отвори своју земљу конкуренцији из САД. Мене интересују САД. Оне морају отворити Кину према САД. Иначе, не видим како да се реши проблем”.

Опасност по глобалну економију и политичку стабилност у свету због трговинског рата чини то што је, према сериозној анализи „Економиста” од 17. новембра 2018, капитализам као систем у кризи (50 одсто младих у САД и нешто мање у Енглеској тај систем не подржава), што глобални раст успорава, те што се Кина и још неке земље налазе у осетљивој ситуацији. Због прелаза у друкчију структуру раста и потрошње Кина већ има проблеме у реалном и финансијском сектору (опадање стопе  раста, висок унутрашњи дуг, ниска ефикасност неких државних предузећа, нерегулисан „банкарски систем у сенци’’, слабљење јуана у односу на долар услед чега може доћи до бежања јуана у друге валуте).

Уколико Трамп процени да наметнуте тарифе и друге мере ради спречавања трансфера високих и осетљивих технологија из САД у Кину дају резултате, он ће свакако повећавати притисак на Кину и тиме уздрмати ионако лабилну равнотежу у глобалном економском и геополитичком простору. Кина ће вероватно пристати на одговарајуће уступке према САД, али она неће мењати свој основни курс развоја. Што значи да ће се трвења између САД и Кине наставити без обзира на то шта ће се постићи до 1. априла следеће године.  

Доктор економских наука

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
 

Коментари0
65078
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља