Више од 40 одсто ученика игра игре на срећу, а сваки четврти испитаник сусреће се први пут са играма на срећу између 10. и 14. године, показало је истраживање Центра „Живот није игра” у којем је учествовало 2.357 ђака из Јужнобачког округа и Срема.

Најзаступљенија игра на срећу је клађење коју је рекло да игра 21 одсто анкетираних, а следе греб-греб (18 одсто), лото (15 одсто), бинго (15 одсто), рулет (осам одсто), карте: покер и блек-џек (шест одсто), томбола и апарати (око пет одсто).

Анкета је реализована у девет основних и девет средњих школа с територије Новог Сада, Бачке Паланке, Врбаса, Жабља, Сремске Митровице, Руме и Инђије. Истраживање је показало да игре на срећу знатно више играју деца у великом граду него њихови вршњаци из мањих градова, а један од разлога је и већа доступност кладионица и аутомат клубова, њихова бројност и близина школама, истиче психолог Јасмина Лековић која је урадила истраживање. Тако је готово половина испитаних ученика (48 одсто) изјавила да се кладионице и аутомат клубови налазе близу школа, док је у Новом Саду то изјавило чак 70 одсто испитаних ђака.

Највећи број анкетираних ђака, готово петина, са играма на срећу упознали су се уз помоћ друштва и највише их се и коцка у друштву (27 одсто). Међутим, забрињава податак да у високом проценту у ученичком коцкању учествују и родитељи: њих 14 одсто упознало се са играма на срећу уз помоћ родитеља, 11 одсто њих одговорило је да се коцка у друштву родитеља, док је 36 одсто њих рекло да игре на срећу игра неко од њихових чланова породице, најчешће отац (у 17 одсто случајева).

– Родитељи често мисле да клађење није коцкање, па све почиње безазлено тако што попуњавају код куће са децом тикет за 50, 100 динара, али код неких младих се то после отме контроли. Код нас у центар је тако дошао младић од осамнаест и по година који је направио коцкарски дуг од 36.000 евра. По његовој причи, од 16. године је позајмљивао новац од зеленаша – истиче Јасмина Лековић.

Она додаје да играње игара на срећу постаје озбиљан проблем онда када они који учествују у њима више не могу да контролишу количину новца који улажу и време које проводе коцкајући. Први сигнал родитељима је обично нестанак новца и злата из куће. Међу анкетиранима, 4,8 одсто испитаника се патолошки коцка, код анкетираних ученика из Новог Сада тај проценат је већи – 6,3 одсто. Просечан узраст ученика који се патолошки коцкају је 16,5 година, као мотив за коцкање најчешће наводе повећање буџета (76 одсто), њих 41 одсто је имало због коцкања проблема, и то најчешће због дугова (22 одсто). Добитак од игара на срећу, најчешће троше на изласке и провод (57 одсто), али и на ново коцкање (41 одсто). За разлику од њих, ђаци из опште популације су као најчешћи мотив за учествовање у играма на срећу наводили забаву (26 одсто), затим досаду (21 одсто), а тек онда начин да се повећа буџет (17 одсто). Такође, скоро петина ђака имала је посредника (друга или другарицу) који су уплатили тикет уместо њих.

– Коцкање је озбиљан проблем, а родитељи би требало да уче своју децу да нема брзе и лаке зараде, а не да попуњавају тикете са њима. Такође, требало би да усмеравају своју децу да време проводе на квалитетан начин јер је досада чест мотив за коцкање – истиче наша саговорница.