понедељак, 10.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:55

Чекајући родитеље на аеродрому

Доста времена је прошло од последњег сусрета. Одлазак у пензију, одлазак у болницу и излазак из болнице... Преко екрана делују добро али то може да завара. Како ће стварно изгледати кад се појаве испред мене?
Аутор: Марко Мерџанпетак, 07.12.2018. у 10:25
Фото Пиксабеј

Док се електрични аутобус тихо труцкао, поглед ми се кроз затамњене прозоре расипао по добро познатој рути између железничке станице и аеродрома. У оваквим ситуацијама увек се осећам чудно. У мени су помешана различита осећања, преплетена као сламке у татином сламнатом шеширу, пружајући се у два правца.

На једној страни је детиња радост безбрижног дечака који се ужелео родитеља, нестрпљиво их чека да се врате са пута, да им се обеси око врата, исприча шта је све радио док их није било и да напослетку зарони у њихове торбе и види шта су му донели. Само што сада нису на путу мама и тата, него дечак, и што пут траје необично дуго.

Са друге стране је брига одраслог човека за своје најдраже. Доста времена је прошло од последњег сусрета, а много тога се десило у међувремену. Одлазак у пензију, одлазак у болницу и излазак из болнице... Преко екрана делују добро, али то може да завара. Како ће стварно изгледати кад се појаве испред мене? Шта ако ипак није све у реду? Шта да кажем, шта прво да питам?

Фото Пиксабеј

Време је било лепо, без иједног облачића, необично за ово поднебље у ово доба године. На екрану пише да је авион из Београда слетео пре пет минута, значи за око пола сата појавиће се на излазу.

Чудна атмосфера влада на аеродромима. Ту се људи растају, неки и заувек, или се срећу после доста времена. Ваљда су аеродроми и болнице једина места где се на релативно малом простору, под једним кровом, истовремено може осетити толико среће и толико туге. Данас ипак желим да гледам срећу. Отишао сам на долазни терминал, наслонио се на неку шипку и гледао људе како излазе са коферима.

Око мене су стајали и други, који као и ја, сваки пут када аутоматска врата клизну у страну, напну очи не би ли међу гомилом фигура које се иза врата помаљају препознали неко добро познато лице. А онда је зазвонио телефон. Колега мора нешто да заврши баш данас, и то мора баш сада да се разјасни. Док сам мотрио на врата, разговор се одужио. Када је коначно завршен, приметио сам да је простор око мене скоро испражњен. Свега нас десетак који још увек некога чекамо.

Испред мене су стајала два средовечна господина. Један необријан и угојен, тамније пути и косе, рекло би се пореклом негде са Блиског истока, са рукама прекрштеним на леђима. Други витак, са уредно зализаном плавом косом и плавичастим кожним ципелама не тако ретким код овдашње модерне господе. У наручју је држао малог жућкастог пса, који се константно вртео као да жели да дохвати нешто газди иза леђа.

Након пар минута иза клизних врата помолиле су две младе силуете тамније пути. Млада жена, покривена марамом, застала је на тренутак док је њен сапутник, с осмехом на лицу, направио пар ужурбних корака ка буцмастом господину испред мене. Срдачан загрљај, пољупци, па онда још један загрљај и тапшање по леђима. Онда је господин пришао жени, загрливши је пажљиво, као да је направљена од украсног папира, па може да се изгужва ако је стисне јако. Пољубио је у чело, а она њега у руку. Господин је потом узео кофер из младићеве руке и сво троје су кренули ка излазу, једно поред другог. 

Фото Пиксабеј

Док сам их још пратио погледом, женски глас пун одушевљења је допро до мене са друге стране. Средовечна плавокоса жена је раширених руку хитала ка господину са плавим ципелама, док ју је њена двадесетак година млађа копија пратила вукући кофер. Кад је пришла скупила је руке и усмерила их ка малом псу. Узела га у наручје, љубила га у њушкицу а он је лизао по образима. Одушевљена је била и ћерка, која је испустила кофер и почела да грли псића, који је већ био на поду, толико узбуђен да су се чули фини ударци канџи о под након сваког његовог скока.

То је трајало можда минут, пре него што су газдарице кренуле ка излазу са својим љубимцем, не осврћући се. Након неколико корака, млађа је застала, окренула се ка господину који је преходно држао пса и видела да их он ревносно прати, вукући њен кофер. Пружила му је десну руку, коју је он прихватио. Док су ходали даље, левом руком је мазила пса који је и даље био у мајчином наручју.

И даље сам стајао наслоњен на ону исту шипку. Док сам посматрао ову необичну дружину, пред очима ми се помаљао онај безбрижни дечак са почетка приче. Пре двадесетак година седео је на каучу испред телевизора. На екрану је извесни Шурда, у Немачкој, на разговору за посао у салону лепоте за псе. Дечак се смеје као луд, сав црвен у лицу, не препознајући у тој сцени ништа више од урнебесне зафрканције.

Наједном врата клизнуше, а иза њих се помолише два драга лика. Једна глава је сасвим бела, а друга тек у траговима. Необично их је видети са ранчевима на леђима. Подигао сам руку и кренуо ка њима. Стигао је отпоздрав и широки осмех праћен сузом која је, провукавши се испод широког рама од наочара, клизнула низ образ. 

 

Марко Мерџан, Холандија

 

 


Коментари26
9c77c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mila
Pa nije bas da svi roditelji ostaju sami. Moji nisu sami naprimer, i ima ih jos puno u mojoj okolini cija deca brinu o njima. Ako ste vi vašu decu vaspitali da je u redu da odu u svet, a roditelji nisu bitni, nemojte misliti da je tako i kod drugih. Sebicnost je to - misliti samo na sebe, napustiti roditelja.
Beogradjanin Schwabenländle
Мој живот у иностранству ?
Ljilja K.
Sasvim je u redu da najbolji medju nama idu u svet. Ko god pomisli drugačije, neka se seti Tesle i Pupina. A ako baš hoćete, ni Nole nam nije u zemlji. Da ne pominjemo sve one druge. Suština je da država ne treba da kuka za njim, nego da ostvari vezu i da je održava. To je prosto normalno da najbolji u svakoj kulturi obitavaju po svetu. Ne treba to sputavati nego iskoristiti.
Ljilja K.
Dragan P: Pročitajte pažljivije moj drugi komentar, odnosno odgovor Vama. Cela prva polovina je o životu u inostranstvu. Druga je nadovezivanje. Drugo: Darovite ljude ne možete zadržati stegama, a još manje prebacivanjem zato što su otišli. Pamet treba da putuje i obitava po svetu. Po tome se prepoznaje kvalitet zemlje. Ono što nije dobro u ovom slučaju je što se ne održavaju veze sa tim ljudima. Ono u čemu se ja neću složiti sa Vama je da je za to kriva ova vlast. A nisam baš sigurna ni da je Miloševićeva vlast kriva za to. Moj utisak je da je stvar u mentalitetu. Ljudi iz neposredne životne i poslovne okoline utiču na to kakve se veze održavaju. Država može da pruži mehanizme. I, za Boga miloga, prestanite više svi da tražite da država funkcioniše kao da smo razvijena zemlja. Nismo. Zahvaljujući Titu smo od seljačke postali niže industrijska sredina. Mi u suštini napredujemo. Samo što svi vi hoćete da ste Amerika i Engleska.
Препоручујем 2
dzordz
dragi dragane p., kazete `Али, свако друштво треба да се труди да своје даровите појединце задржи, а не да немо гледа како му памет одлази заувек. `. to treba malo preciznije, nemo gleda drzavni aparat koji je nastao posle 2000. demokratskom kontrarevolucijom. i to odlazenje je poraz, jos jedan, te iste kontrarevolucije. jer je bilo obecavano sve i svasta, velike plate sa malo rada, samo da se srusi nezavisna srpska vlast. srusena je, ali blagostanje nije doslo. dakle nije kriva srbija ni srpski gradjani, krivi ste vi. dali ste nesto za nista.
Препоручујем 0
Прикажи још одговора
atasevac drvarski
slusaj,marko.mi roditelji uvek ostanemo sami.to je tako.umrecemo samia vi nasa djeca po svjetu skacete.tako I treba. to je zalosno ali tako je.nistavan zivot bar ne u nistavnoj okolini.znam da je zalosno.
Velika Jabuka
Lepa, pitka prica.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља