субота, 07.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08
ИНТЕРВЈУ: ВЛАСТИМИР СУДАР, редитељ и теоретичар филма

Сви су већ засићени сукобима из прошлости

Филм„Границе кише” је мој одговор на негативне „западњачке” предрасуде о Балканцима
Аутор: Александра Мијалковићнедеља, 09.12.2018. у 14:48
(Фото Д. Даниловић)

Редитељ, теоретичар и естетичар филма др Властимир Судар и његов пријатељ и колега са студија Никола Мијовић аутори су филма „Границе кише” који је београдска публика видела на 24. Фестивалу ауторског филма.

У оквиру ове манифестације у Југословенској кинотеци представљено је и Сударево дело „Портрет уметника као политичког дисидента – живот и дело Александра Петровића”, обимна стручна књига коју је написао као свој докторски рад на универзитету у Сент Андреји у Шкотској 2007, објавио на енглеском 2013, сам превео на српски (овде је објављена прошле године у издању Филмског центра Србије).  

Филм „Границе кише” у августу је имао регионалну премијеру у Сарајеву, а међународну истог месеца на филмском фестивалу у Монтреалу.

Сценарио под овим називом, али са запетом („Границе, кише”) 2008. године је у Сарајеву добио награду програма CineLink за пројекте у развоју. То је била прилика да крене продукција.

Снимање филма је, међутим, почело тек 2011. у Црној Гори, па се један продуцент повукао, затим је настављено и завршено 2015. У међувремену је запета нестала, киша се (на биоскопском платну) није ни појавила, али су границе и даље ту. Зато Властимира Судара одмах на почетку интервјуа за „Политику” питамо да разреши ову мистерију.

Шта се догодило са запетом?
Намерно смо мало преиначили наслов кад смо га превели на енглески. Радња се догађа на тромеђи Херцеговине, Црне Горе и Хрватске где су границе расуте по планини као капи кише, отуда запета. Али границе кише у стварности не постоје, невидљиве су, баш као и те међе које су на мапама зацртали људи, подељени и посвађани у ратовима. И као што поглед на прелепу, дивљу природу Балкана не може открити где престаје једна, а почиње друга, или трећа држава, тако су повезани и људи о којима причамо и њихове судбине.

Ваша прича дешава се много година после распада Југославије и оружаних сукоба, и говори о животу тих људи који се одупиру предрасудама о онима другима. Да ли би ваш филм био једнако пун оптимизма да сте августа 1992. остали у родном Сарајеву и да сад живите тамо, уместо у Лондону?
Тада сам још био такорећи дечак и заједно са мајком и братом (отац нам се касније придружио) дошао сам у Београд, да бих затим школовање наставио у Енглеској. Одувек сам маштао да будем режисер и био сам срећан кад сам 1993. уписао филмске студије на „Сент Мартинс” колеџу за уметност и дизајн у Лондону. Дипломирао сам 1997. кратким филмом „Аут” који је исте године приказан на фестивалу експерименталног филма у Барселони. Уследили су „Осећај чуда” (2000) и „Незапослена” (2002) са којима сам учествовао на фестивалима у Лондону, Мадриду и Берлину. Сада сам професор историје и теорије филма на Кингстон универзитету у Лондону. Дакле, деведесете године сам махом провео у Енглеској, било је то време просперитета и оптимизма за целу Европску унију. Видео сам да се истовремено на истом континенту могу дешавати и добре и лоше ствари и да увек има наде да се те лоше превазиђу. Филмом сам хтео да одговорим и на све оне негативне „западњачке” предрасуде о Балканцима. Пожелели смо да покажемо другачију медијску слику људи са Балкана, слику доброте, љубави, наде...

Када је ове године филм приказан у Сарајеву, допао се и публици и критици.
Верујем управо због тога што смо дали нови поглед на регион. Сви су већ засићени сукобима из прошлости и желе нормалан живот и сарадњу. Био сам дирнут кад нам је, после пробног приказивања у Лондону, пришла једна девојка и рекла да је као волонтер радила на Голанској висоравни и тамо затекла веома сличну ситуацију какву смо ми описали: строге државне границе деле Либан, Сирију и Јордан, становници говоре сличне језике, а ипак се не разумеју...

И у књизи о животу у делу Александра Петровића”, бавите се, на неки начин, рушењем стереотипа?
Филмови српског „црног таласа” показали су да су у тадашњој Југославији постојали независни аутори који на сопствени критички начин посматрају и тумаче свет око себе. Они су били део глобалног покрета младих гладних „новог интернационализма”, али свако од њих – Саша Петровић, Жика Павловић, Душан Макавејев и други – оставио је сопствени печат. Ја сам одабрао Сашу Петровића из два разлога. Прво, зато што је од свих аутора „црног таласа” имао меру, увек је знао где треба да стане, и у том смислу је био „најевропскији” од поменуте чувене редитељске „тројке”. Друго, на Западу је познат и цењен, рекао бих чак више него код нас. Прошле године његови „Скупљачи перја” су поводом пола века од премијере поново приказани у француским биоскопима и на неколико фестивала (укључујући и Кански), филм је тамо доступан и на ди-ви-дију. Надам се да ће моја књига променити неке ставове о Петровићу и његовом делу пре свега у овдашњој јавности, јер сам је засновао на чињеницама и документима, користећи и домаће и англосаксонске изворе, али намерно заобилазећи све што спада у урбане легенде, митове и трачеве, а тога је у његовом случају било пуно. Имао сам и подршку Бранке Петровић, Сашине удовице, и жао ми што је преминула пре него што се књига појавила.

Имате ли још неке идеје када је реч о филмској заоставштини српског „црног таласа” и Саше Петровића?
Иако се наш „црни талас” помиње у свакој општој историји филма објављеној у Великој Британији, нарочито његов „златни период” од 1965. до 1972, ти радови нису доступни студентима ни широј јавности јер нису пребачени у дигиталну форму, за разлику, рецимо, од пољских, чешких или мађарских филмова из тог времена. Својим студентима пуштам „Скупљаче перја” са свог приватног ди-ви-дија! Можда је проблем у нерашчишћеним правним питањима и надлежностима. О заоставштини Александра Саше Петровића бринула се његова удовица Бранислава Петровић, основала је фондацију која носи његово име (и чији сам поносни члан Управног одбора), а после њене смрти то је на себе преузела Сашина млађа сестра Радмила Чворић. Сматрам, међутим, да аутори „црног таласа” заслужују да се држава брине о њиховим делима.


Коментари7
7a916
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bora
Da se nije devedesetih Akademija umetnosti priključila Srpskoj akademiji nauka, digitalizacija filma "Skupljači perja" i drugih naših dela svetske baštine, odavno bi bila završena. Spajanjem dveju Akademija u jednu, do akademske titule su došli pojedinci čak i bez fakultetske diplome!? Zahvaljujuci njima srpska umetnost je svedena na ono "Ćeracemo se još" iz 1996. iz vremena zla na Balkanu. Mnogo hvala dr V. Sudaru i njegovim saradnicina na filmau "Granice kiše" što nas predstavlja onakvim kakvi smo
Vlada Petric
Petrovicev uticaj na ove mlade autore je veoma vidljiv u njihovom filmu, sto me izuzetno raduje. Film bez ukrasa, filmskog blefa, krajnje sveden - majstorstvo u minijaturi. Mozda trazi da se odgleda jos jedan put da bi se ukovilo nesto sto mi je promaklo, a cini mi se da jeste.
Исидора Богдановић
Нажалост нисам имала прилику да видим филм, али студија господина Судара о Александру Саши Петропвићу је импозантна, до сада најкомплетније дело о овом непревазиђеном филмском аутору. Неизмерив допринос за нашу културу и хвала Вам на томе. Надам се да ћете наставити са писањем, заиста нам недостају тако студиозне и квалитетне књиге. Свако добро Вам желим.
Milosav Popadic
Ima magle u riječima g. Sudara. Ćini se da on misli da su granice statične, a moćnici – ekstremisti među malim ljudima samo su oruđe u manje-više vješto kamufiranoj ruci moćnika – pomjeraju, brišu i crtaju nove granice da ostvare neke svoje ciljeve, ali i da sadistićki uživaju u ratu do istrebljenja među onim vrlim malim ljudima. Kad sam ja bio dijete, pjevalo se: Duni vjetre malo sa Neretve/ Pa rastjeraj tamu po Mostaru/ Da ja vidim Sudarevu Daru ... Koliko sad ima Šotra, Šakota, Lojpura, Čorluka, Spaića, Pudara, Loza i Sudara od Maslina preko Bune do Mostara? Zašto ih nema? A željali su živjeti u miru i slozi i bili valjani i pošteni o svom poslu ljudi. To mladi Vlastimir Sudar - iz nekog samo njemu poznatog razloga - prekriva maglom ili zaboravlja. .
Ana Trifunov
Hvala Vam od srca na tako predivnom filmu. Imala sam srecu da potpuno slucajno pogledam Granice kise na festivalu, i da budem iskrena, potpuno me je ocarao svojom autenticnoscu i toplinom! Film je vrlo neobican za nase prostore, jedno osvezenje za nasu kinematogragiju. Jedno veliko Bravo!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља