На место првог човека Шабачког позоришта, дуговечне театарске куће, драмска ауторка Милена Миња Богавац именована је после лепог успеха освојеног на последњем Стеријином позорју са комадом „Јами дистрикт”. Новоименована директорка каже за „Политику” да је посао директорке позоришта као игрица базирана на решавању различитих проблема, где на сваких пола сата стиже нови задатак из различитих области, од уметности, преко финансија, до електронике и информатике, и да је у решавању задатака кључна ствар брзина.

– Тек затим на ред долази и стварна ефикасност, јер вас, у петак после подне, на радном столу, поново чекају сви задаци које, у току недеље, нисте урадили како треба. То је тренутак кад дубоко удахнете и кренете од почетка, с тим што сада већ знате за које вам задатке треба и стручна помоћ – наставља своју директорску исповест Милена Богавац и додаје:

– За све то време, у позоришту се играју представе. Неки пут вас, из најдубљег размишљања о индикаторима остварености циља према годишњем буџетском плану, прену дечји жамор и музика. Сетите се да 300 ђака-првака управо улази на „Мачка у чизмама” па сиђете до сцене чисто да се подсетите због чега уопште размишљате о индикаторима и наравно да вас, у моменту, понесе атмосфера! Бити директорка Шабачког позоришта, то је најлепши хаос на свету! Истина је да радим више него икада у животу, али је истина и да кроз рад непрекидно учим и померам сопствене границе. Трансфер који ме је овде довео закомпликовао је мој живот, али сам бескрајно срећна због тога што 24 сата решавам задатке који су у горњој граници мојих могућности. Верујем да сам на најбољем месту на коме бих тренутно могла да будем.

Луцидну Милену Богавац питали смо жуља ли је директорска столица?

– Директорска столица је више врућа, него што жуља, али моја предност јесте у томе што увек имам чему да се вратим. Нисам овде дошла као фрустрирана уметница. Напротив, дошла сам у доброј уметничкој форми, у тренутку када сам била задовољна својим ауторским постигнућима, као и начином на који је мој рад прихваћен, и од публике и од стручне јавности. Није ми било лако то што сам морала да откажем ангажмане у неколико уметничких пројеката, али, мој долазак у Шабачко позориште је био моја одлука и нисам је донела брзоплето. Припадам генерацији која је у пуној снази, иако нас друштво и даље посматра као младе. Зато сам ову понуду доживела као прилику да „одрастем”, то јест да преузмем одговорност с којом мислим да могу да се носим – прича наша саговорница и додаје:

– Нисам само жена, ја сам и феминисткиња. Другим речима: никад ми није била страна идеја о жени, на позицији с које се доносе одлуке. Драго ми је што поправљам квоту родне равноправности међу управницима и управницама српских позоришта, па у том смислу, не тражим никакав повлашћен третман. Оно што ме, међутим, разликује од великог броја директора и директорки институција културе јесте чињеница да се заиста бавим позориштем и да сам на ову функцију дошла право из пробне сале. Успут нисам морала да свратим ни у једну странку, па је једина препорука за посао који тренутно обављам био мој позоришни рад.

Долазак у нову позоришну средину донео јој је и нову инспирацију:

– Први сусрет са шабачким колегама састојао се у захтеву да ми испричају све анегдоте! Чим сам дошла, одлучила сам да са читавим ансамблом радим на пројекту под радним насловом „Позоришне анегдоте”. У питању је представа која настаје кроз радионице документарног театра, чија је тема Шабачко позориште, његова историја и људи који га чине.

Милена Богавац је од 2001. године радила у организацији Битефа, а од 2016. чланица је Управног одбора Битеф фестивала. На питање на чему ће инсистирати у руковођењу Шабачким позориштем одговара:

– Основна мисија ми је да ојачам везу између Шапца и Шабачког позоришта, а ту је математика врло једноставна. Када су у питању вечерње представе, Шабац има публике за десетак извођења. Да бисмо задржали пажњу наших суграђана неопходно је да стално спремамо нешто ново и да имамо нешто свеже на репертоару. Дакле, боље пет јефтинијих, а квалитетних представа, него једна скупа, па макар била и врхунска. Ансамбл Шабачког позоришта је најбољи ансамбл у овом делу Србије, то је опште позната ствар. Мада је већина глумаца овде старија од четрдесет, они су у доброј, глумачкој форми. Имамо звезде попут Анете и Ивана Томашевић, Љубише и Страхиње Баровића или Кристине Пајкић, која је најнаграђиванија млада глумица, ван Београда. Мање је, међутим, познато да у Шапцу живи и ради двадесетак младих глумаца, професионалаца, без сталног ангажмана. Идеја нам је да им дамо предност, приликом избора гостујућих глумаца. Сви редитељи и редитељке који не буду могли да направе поделу из ансамбла биће упућени да прво направе кастинг за Шапчане. Тек уколико међу младим глумцима са локала не успеју да нађу своју поделу, позиваћемо уметнике са стране. Идеја је, дакле, да промовишемо локалне снаге, уместо да гледаност обезбеђујемо ангажовањем глумачких звезда.