петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:54
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Више нема магареће клупе

Некада су нас учили да постоје санкције за грехове и грешке и слали нас у ту последњу клупу да их окајавамо. Данас се претварамо да грешака нема, нема ни казни, нема ни кајања...
Аутор: Предраг Рудовићпетак, 14.12.2018. у 15:58
Фото Пиксабеј

Тешко је цивилизацији огрезлој у логику математички избалансираног односа узимања и давања међу ближњима, навиклој на богатство и раскош, објаснити да право на срећу имају и они који немају ништа.

Или они којима је одузето све.

Или они који су се свега одрекли пожелевши  да негде далеко од свих пронађу сопствени мир.

Требало је тако по некад, на пример, лепотици која се природи радовала једино на сликама инстаграма објаснити да шетња насумице, без правца и циља уме да буде лепша од шопинга.

- Куда идемо, питала би.

- Никуда. Шетамо.

- Али ја морам да знам куда идем, бивала би упорна.

- Али ја то никада нисам знао,.. слегао бих раменима.

А тек шетња по киши, по јесењим и пролећним данима. То је занат који се учи. Ти дани у којима живот мирише на вињак или јефтин виски у Нишу би започињали у „Ваздушној бањи” па би се преко Казанџијског сокачета и галерије ”Дивин” отетурали до неке од биртијица или кафића око Чаира.

У Медисону они би почињали у „Виски Џексу” на Стејт Стриту, настављали се око „Есен Хауса” поред језера, а онда би продужавали дуж „Вили стрита” са неколико успутних станица и завршавали се у „Карибуу”, маленом ћошак бару у улици Џонсон. Оно што им је заједничко јесу дани досаде, прохладан ваздух, руке загрејане испод џепова капута и одсутне мисли.

Па онда клупе, каквих све клупа има...

(Фото Пиксабеј)

Посао је ишао лоше те паклено вруће недеље, долари су споро капљали. Остало је довољно да се плате рачини али за луксуз скоро ништа. А врућина је била несносна.

Уме да огреје на средњем западу а картонски грађене куће пружају слабу заштиту, нарочито ноћу, када се кровови преко дана напеку сунца и онда зраче топлоту до зоре. И зато сам се те августовске ноћи отетурао до фрижидера, укључио фен и пронашао џез на радију. Трудио сам се да је не будим али врућина је учинила своје па се силуета риђокосе девојке измешала са сенкама у соби и спустила се на кауч до мене.

- А да ти поправиш климу?

- Шта ће ми, смета ми зујање, мени је потребан мир.

- И флаша.

- Конзерва. Само мало да освежим душу.

Седели смо мало тако у мраку уз џез а капљице зноја полагано су се сливале низ наша тела. Кратка мајица натапала се знојем оцртавајући обрисе њених груди и учинивши још једну ноћ тренутком украдене и незаслужене среће.

Лепота је скупа ствар, помислих. Сигурно се не плаћа душом, ако ја душу уопште више имам. Лепоте је прекупа, душу нема ко да купује. Можда ми је време да се узмем у памет и да почнем да се мењам. Бар поправим климу. А опет, можда ће баш овакве ноћи памтити када једном буде била далеко од мене и када буде имала све осим нечега што ће јој фалити, само што то неће умети да објасни ни себи ни другима, нити ће то икада успети да именује и преведе у речи.

- Хајдемо напоље, предложио сам.

- Где ћеш бре у ово доба ноћи?

- Хајде, показаћу ти једно скривено место, ту је близу. Свежије је напољу него у овој соби.

- Ти си луд.

Мала плажа у комшилуку, пар улица даље, на језеру Мендота знана је само радозналцима и малобројним комшијама који су успели да је пронађу. Случајно сам набасао на стазу која води до ње и ту по некада навраћао, а те ноћи, десетак минута касније, нас двоје седели смо на клупи поред језера. Мрзовоља младе Јеврејке била је потиснута изненађењем.

Фото Пиксабеј

- Не могу да верујем да нисам знала за ово место. Како си ти ово пронашао, па никада се не бих сетила да сама тумарам овуда.

- Не би. Тумарање душо, то ти је занат. То се учи. Свака ствар, улица, лице, све има своје скривене тајне, само се ваља загледати.

- Мрзим начин на који ме одушевљаваш. Таман кад помислим да си луд и да ми је доста појавиш се са овако нечим. Мрзим те.

- Ускоро ће јутро. Биће још лепше, мрзећеш ме још више. Када си задњи пут дочекала зору на обали језера?

- Не памтим. Како си уопште пронашао ово место.

- Тако лепо. Тражио сам клупу.

- Клупу?

- Да, клупу.

Тражио сам је и она ме је звала својом енергијом мртве природе, наводила ме је неким координатама универзума. У сваком граду у коме боравим морам да имам своју клупу. Да буде на неком скривеном месту на коме ћу моћи да размишљам и самујем. Да буде само моја а да је опет покажем по неком, али само реткима. Места на којима боравиш мораш по некада да оплемениш са по неком тајном о себи, а клупе умеју да чувају тајне.

Тамо лепотице, где сам ја рођен, клупе су ти као нека институција. Постану ти пријатељи кад-тад. Има тамо, на Балкану, клупа и клупа, различитих имена, функција и намена, а и добар део живота ти се одвија на купама и око њих. И зато сам ја увек имао своју клупу.

- А каквих све то врста има?

Фото Пиксабеј

- Па, најпре се рецимо сретнеш са школском клупом. И она ти и одреди добар део живот, све зависи у којој клупи седиш. Имаш прву, одмах до учитеља, ту обично седе збуњена деца, штребери, добрице какав сам ти ја био.

А имаш и последњу, магарећу, ту су се некада слала деца по казни а данас мислим да тога нема, од када су уведена дечија права и остале западне будалаштине. То се сада ваљда зове тортура над децом.

Некада су нас учили да постоје санкције за грехове и грешке и слали нас у ту последњу клупу да их окајавамо. Данас се претварамо да грешака нема, нема ни казни, нема ни кајања...

А ту ти је, да не заборавим, обично и љубав из школске клупе. То је клинка која те не примећује и никада не сазна да си маштао о њој. Али и она ти одреди живот, обично касније наставиш да јуриш неке сличне њој.

Клупе у парковима су ти ипак најзанимљивије. Ишаране, истрошене, изрезане перорезима, на њима се највише живи. Оне су те које крију праве приче.

Чекање на клупи ти је посебан ритуал!

Дођеш мало раније, нервозан си док она не дође, хвата те паника кад закасни, гледаш на сат, а онда се у даљини појави њена силуета у оденута у нову летњу хаљину и ти одахнеш, али убрзо те облије нови талас нервозе и ти смирујеш откуцаје срца са привидним миром на лицу дочекујеш лепоту која ће тог поподнева бити само твоја.

А касније, ако ти се посрећи, после неколико таквих сурета, то постаје „ваша клупа”.

Састанци тада постају регуларни, посећујете је у разно доба дана и ноћи, седите све дуже, јер, обично још увек не живите сами, на Балкану уме да се одужи седење код родитеља. Једне такве вечери вадиш перорез из џепа и урезујеш ваша имена уоквирена срцем. За такве ствари на западу добијеш казну и сматрају те вандалом, а код нас је мање више уобичајено да графитима и резбаријама бележимо своје успомене. Зато ове клупе овде и изгледају као нове док се на нашима примећују трагови живота.

Фото Пиксабеј

Ако немаш среће, једне вечери на тој истој клупи једно од вас остаје само и плаче. После тога се та клупа избегава неко време.

Кажу да ниси осетио шта је живот ако бар једном ниси спавао на клупи, ако те вртлози живота бар једном нису пијаног или трезног одбацили на неку клупу. Ни то није страшно као што изгледа, битно је  само да се не предаш па да заувек ту останеш.

Постоје затим две врсте клупа које су необично занимљиве, и некако иду заједно. То су ти посланичка и оптуженичка. За ову прву се многи отимају а на овој другој многи завршавају. Али није редак случај да једни те исти седе час на једној час на другој. Балканци су народ који слабо памти ко где и када седи, па то тако код нас иде...

Има ту и прегршт других клупа, да те не давим сада.

Клупа по чекаоницама, поломљене клупе на којима је неко претходне ноћи искалио бес, спортске клупе на којима седиш целу сезону иако би силно воле да заиграш, али мени су најбитније оне поред воде. Не могу да живим у граду који нема реку или језеро.

Гледала ме је тако неко време збуњена док сам беседио. Мало је ћутала а онда је потегла гутљај вотке из пљоске коју сам у међувремену извадио из џепа.

- Много мрзим то што ми се свиђа начин на који си уврнут. Буде ми криво што не умем да гледам на ствари као ти. Али ово је твоја клупа. Није наша. И не знам, можда и урежеш моје име једног дана, а можда будеш и седео сам плачући. Али сада ћу да се побринем да је јако добро запамтиш!

И док су први зраци сунца будили град на четири језера, скинула је са себе мајицу, узеле ме за руку и повукла према води.

 

Предраг Рудовић

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, рубрика „Мој живот у иностранству” намењена је, пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs 
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
 Ваша Политика 

 


Коментари24
af22a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nebra bl
Predraze vraze, svaka cast...!!! Samo mi nisu jasni ovi sto komentarisu, naravno u negativnom smislu... A pogotovo ovaj sibirski slavuj, vjerovatno je bio najgori djak (sa sela naravno), kojeg su ucitelji i uciteljice lemali redovno, i to sto on misli bez nekog posebnog razloga...
sibirski slavuj
Kako vas uopste nije sramota da ceznete za magarecom klupom gde su skolska decica kaznjavana na najsuroviji nacin, gde im se, za ceo zivot zatiralo dostojanstvo i uskracivala sloboda na samom pocetku formiranja licnosti.
Beogradjanin Schwabenländle
Да ли Ви пишете овакве небулозе из досаде или сте можда били јунак кога су свакодневно " љути " комунисти кажњавали ? Ипак, питам се, ја сам ишао у Хрватској у све школе па нисам лично упознат са тадашњим стањем у српским школама мада сам имао хвала Богу најмање једно туце сестара и браће од тетки и ујака, који су могли нешто да кажу. Код нас у Хрватској нико није смео ученицу или ученика ни да пипне, камоли неким прутом да удари.
Препоручујем 4
Nevena
Prelep tekst, velika hvala! Setih se svoje magarece klupe tokom skolovanja, klupe na kojoj sam se sastajala sa verenikom krisom od roditelja i optuzenicke klupe sa koje su ga odveli na robiju. Prelepo pisete, nadam se da cete nas jednom obradovati i romanom. Veliki pozdrav iz belog sveta.
sibirski slavuj
Zaboravili ste na komuniaticko kaznjavanje dece u osnovnim skolama sa prutom koji su morali sami da donesu uciteljici koja ih je udarala po malim dlanovima do krvi. Kako je tek to romanticno i nostalgicno. Da ne govorim o stajanju po coskovima i druga komunisticka izivljavanj patoloskih "vaspitaca"
милан
Бичевали су нас све док нам кожу нису исцепали....а то је било редовно сваки дан...без неког разлога, чисто онако, из досаде и да нам кроз потоке крви, што се сливала низ наша мијушна тела, покажу како изгледа та дивна црвена комунистичка боја. Одрастао сам и живим поносно, само због тога, и је сам ли још споменуо...да су нам драли кожу са леђа.
Препоручујем 3
dzordz
dragi milane, to i nije komentar na clanak. to je malogradjanska nepametna zloba, koja koristi internet odnosno zlokoristi. oni/malogradjanska kontrarevolucija su na vlasti vec dve decenije, ne ide im nikako, sve je otislo u honduras i ko je kriv? tito i komunisti. ha, ha, ha. budalastinama moze da poveruje samo onaj ko se zavarava i ko ih zeljno trqazi pa i na ovim stranicama. moje misljenje je da ne treba odgovarati, jer govori samo za sebe.
Препоручујем 12
Прикажи још одговора
Radmila
Fantastican tekst, ko ume da razume.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља