„Свирам много концерата сваке године, али увек има неколико наступа који су такви да вам дигну температуру. Концерт у Арени је један од тих”, речи су једног од најпознатијих музичара са ових простора Горана Бреговића уочи вечерашњег концерта, и то првог солистичког после готово две деценије, у београдској Штарк арени. Уз стотинак музичара на сцени Бреговић ће представити последњи албум „Три писма из Сарајева”, замишљен као спајање различитих музичких традиција које истичу културне разлике које би требало ценити.

Уместо професора марксизма, што му је студијама било „намењено”, постао је рок звезда, избегавши, како каже, „тужну судбину”. После „Бијелог дугмета”, милиона продатих албума, изузетне соло каријере, сарадње са најзначајнијим светским именима, примењене музике за филмове, позориште, балет, и данас је једини кантаутор са Балкана овенчан најпрестижнијом америчком наградом „Греми”. И једини који је, уз Моцарта, Прислија или Синатру, увршћен у књигу „101 уметника које морате чути пре него што умрете”.

Зашто се раније нисте „одважили” да се сами поклоните београдској публици већ само у друштву колега из „Бијелог дугмета”?

Искрено, нисам имао ни понуде да свирам у Београду. У Србији сам свирао само у Гучи. Испоставило се да је то некако моја територија. Сада напокон имам довољно лудог менаџера који верује да и Арена може да се претвори у праву концертну дворану. Ако ја будем добар, а бићу, публика је свуда иста кад јој свирате добру музику. А Београд је град кроз који је прошло све што у музици вреди на овоме свету, тако да је публика навикла на добру музику и зна да је слуша.

Последњи албум, који ћете представити вечерас, насловили сте „Три писма из Сарајева”. Коме сте наменили писма?

Свима, са поруком да, упркос разликама, морамо бити заједно. Више ми је стало да свирам та „Три писма” код нас него било где другде. Зато ће у Арени, на бини, бити стотину музичара. Не окружујем се са толико музичара зато што квантитет твори квалитет, већ зато што Бојан Суђић изводи Симфонијски оркестар РТС-а у пуном саставу (68 музичара), плус 20 певача, плус мој оркестар и солисти... Није све то зато што волим слетове као Ким Ил Сунг, него зато што је албум писан за велики састав – три виолине и симфонијски оркестар.

Знате, када сам дошао у „неке године” схватио сам да је живот кратак и када од свих могућности које неко има 15. децембра увече бира да два и по сата, колико ће трајати концерт, одвоји за Бреговића, то ми ствара одговорност. И онда само себи кажем: „Брего, буди добар”! И бићу добар! Волео бих да сиђем са позорнице знајући да је збиља вредело труда. А и да тих 15.000 људи изађе са осећањем да су провели лепо неколико сати живота. Волео бих да о овом концерту не мислим као о спектаклу. Реч спектакл је таква да банализује било какав догађај. Важнија ми је та наша мала балканска потреба за лудилом коју „производи” музика. Волим ту идеју и ставио сам је као мото на омот моје претпоследње плоче – „Ко не полуди, тај није нормалан”.

Ваш звездани статус из времена комунизма избрисао је рат на простору бивше Југославије. Колико је било тешко покренути све из пепела далеко одавде, у Паризу?

Ако већ морате бити емигрант, а ја сам то морао за време рата, онда је Париз најбоље место. Париз има ту дугу традицију да прихвата уметнике или политичаре у егзилу – од руских или скандинавских писаца, шпанских сликара до свих могућих политичких избеглица... У Паризу збиља можеш бити наш, а уметник. Не мораш бити, као што је то случај у неким другим земљама – наш, а лопов или физички радник. 

Имао сам један експеримент са Њујорком, али после шест месеци вратио сам се у Париз. Не могу да побегнем ни од домовине, иако често мислим да је та наша љубав према домовини захтевна и скупа. Ми истим жаром волимо ове своје луде земље, као што остали људи воле своје нормалне земље, јер су, ето, имали срећу да се роде у нормалним земљама. Моја деца ће, наравно, увек бити везана за ово овде, али драго ми је да се осећају и Францускињама, јер је то некако мање компликовано родољубље.

Последње деценије одржавате готово 150 концерата годишње. У 68. години да ли је то каткад напорно?

Знате како каже Луј Армстронг „Музичари не иду у пензију, већ само стану кад више у њима нема музике”. Још увек осећам да имам пуно музике у себи, и рекао бих да сам далеко од пензије.