петак, 19.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:00
ИНТЕРВЈУ: ГОРАН БРЕГОВИЋ, музичар

Ко не полуди, тај није нормалан

Још увек осећам да имам пуно музике у себи, и рекао бих да сам далеко од пензије
Аутор: Јелена Копривицасубота, 15.12.2018. у 19:00
(Фото Небојша Бабић)

„Свирам много концерата сваке године, али увек има неколико наступа који су такви да вам дигну температуру. Концерт у Арени је један од тих”, речи су једног од најпознатијих музичара са ових простора Горана Бреговића уочи вечерашњег концерта, и то првог солистичког после готово две деценије, у београдској Штарк арени. Уз стотинак музичара на сцени Бреговић ће представити последњи албум „Три писма из Сарајева”, замишљен као спајање различитих музичких традиција које истичу културне разлике које би требало ценити.

Уместо професора марксизма, што му је студијама било „намењено”, постао је рок звезда, избегавши, како каже, „тужну судбину”. После „Бијелог дугмета”, милиона продатих албума, изузетне соло каријере, сарадње са најзначајнијим светским именима, примењене музике за филмове, позориште, балет, и данас је једини кантаутор са Балкана овенчан најпрестижнијом америчком наградом „Греми”. И једини који је, уз Моцарта, Прислија или Синатру, увршћен у књигу „101 уметника које морате чути пре него што умрете”.

Зашто се раније нисте „одважили” да се сами поклоните београдској публици већ само у друштву колега из „Бијелог дугмета”?

Искрено, нисам имао ни понуде да свирам у Београду. У Србији сам свирао само у Гучи. Испоставило се да је то некако моја територија. Сада напокон имам довољно лудог менаџера који верује да и Арена може да се претвори у праву концертну дворану. Ако ја будем добар, а бићу, публика је свуда иста кад јој свирате добру музику. А Београд је град кроз који је прошло све што у музици вреди на овоме свету, тако да је публика навикла на добру музику и зна да је слуша.

Последњи албум, који ћете представити вечерас, насловили сте „Три писма из Сарајева”. Коме сте наменили писма?

Свима, са поруком да, упркос разликама, морамо бити заједно. Више ми је стало да свирам та „Три писма” код нас него било где другде. Зато ће у Арени, на бини, бити стотину музичара. Не окружујем се са толико музичара зато што квантитет твори квалитет, већ зато што Бојан Суђић изводи Симфонијски оркестар РТС-а у пуном саставу (68 музичара), плус 20 певача, плус мој оркестар и солисти... Није све то зато што волим слетове као Ким Ил Сунг, него зато што је албум писан за велики састав – три виолине и симфонијски оркестар.

Реч спектакл је таква да банализује било какав догађај. Важнија ми је та наша мала балканска потреба за лудилом коју „производи” музика

Знате, када сам дошао у „неке године” схватио сам да је живот кратак и када од свих могућности које неко има 15. децембра увече бира да два и по сата, колико ће трајати концерт, одвоји за Бреговића, то ми ствара одговорност. И онда само себи кажем: „Брего, буди добар”! И бићу добар! Волео бих да сиђем са позорнице знајући да је збиља вредело труда. А и да тих 15.000 људи изађе са осећањем да су провели лепо неколико сати живота. Волео бих да о овом концерту не мислим као о спектаклу. Реч спектакл је таква да банализује било какав догађај. Важнија ми је та наша мала балканска потреба за лудилом коју „производи” музика. Волим ту идеју и ставио сам је као мото на омот моје претпоследње плоче – „Ко не полуди, тај није нормалан”.

Ваш звездани статус из времена комунизма избрисао је рат на простору бивше Југославије. Колико је било тешко покренути све из пепела далеко одавде, у Паризу?

Београд, град могућности
Бреговић воли Београд, јер је, како каже, прави велики град:
– У великом граду не мораш да сретнеш никога кога не желиш и нећеш. У малим градовима је тако нешто неизводљиво. Београд, такође, пружа могућности. Ретко излазим, али ми је довољно то што знам да свако вече има двадесетак позоришних представа, да могу да бирам на који ћу концерт отићи... И добро радим овде, у Београду, а око мене, у кругу од неколико стотина километара је све што ме интересује у музици.

Ако већ морате бити емигрант, а ја сам то морао за време рата, онда је Париз најбоље место. Париз има ту дугу традицију да прихвата уметнике или политичаре у егзилу – од руских или скандинавских писаца, шпанских сликара до свих могућих политичких избеглица... У Паризу збиља можеш бити наш, а уметник. Не мораш бити, као што је то случај у неким другим земљама – наш, а лопов или физички радник. 

Имао сам један експеримент са Њујорком, али после шест месеци вратио сам се у Париз. Не могу да побегнем ни од домовине, иако често мислим да је та наша љубав према домовини захтевна и скупа. Ми истим жаром волимо ове своје луде земље, као што остали људи воле своје нормалне земље, јер су, ето, имали срећу да се роде у нормалним земљама. Моја деца ће, наравно, увек бити везана за ово овде, али драго ми је да се осећају и Францускињама, јер је то некако мање компликовано родољубље.

Последње деценије одржавате готово 150 концерата годишње. У 68. години да ли је то каткад напорно?

Знате како каже Луј Армстронг „Музичари не иду у пензију, већ само стану кад више у њима нема музике”. Још увек осећам да имам пуно музике у себи, и рекао бих да сам далеко од пензије.


Коментари19
ff7f0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Joca Dobric
Goran Bregovic je bio I ostao dosljedan vremena u kojem je ponikao odrastao I stvarao, njega vjetrovi Nemogu oduvati niti promjeniti, on je zrtva kao I drugi milioni Jugoslovena ,u posljednjih 30 godina dao je vise nego bilo ko iz generacije , on nije Samo vrhunski muzicar , on je Narodni Idol , on je pokrenuo novu epohu koju su drugi srusili ,on je majcinski volio Zemlju Jugu I nije zelio raspad kao Oni sa danasnjih naslovnih strana pocev of Slovenije do Makedonije ,,
Sasa Tajkovic
Bregovic je ono sto smo nekada zvali Jugoslavijom u njemu je sve to sublimirano tako da je on ex Jugoslavija u malom. Kao umetniku moze mu se pripisati NE originalnost ali NE plagijatorstvo jer bi onda sve na nasoj sceni bio plagijat koriscenje etno elemenata u Jazz muzici je standard ako se transponuju na jedan umetnicki kreativni nacin ... dakle Bregovic mozda nije originalan ali je svakako kreativan stvaralac iza koga stoji duga i bogata karijera i u muzici i na filmu dok je njegov uticaj na nasu muzicku scenu ogroman primer Z. Colica i Severine... Mozete ga voleti ili NE ali ga morate postovati jer on svojim delom to svakako zasluzuje.
Bosko
Polupismeni, frustrirani, neostvareni ljudi, koji na kraju krajeva i ne znaju šta hoće, pljuju po čoveku, Goranu Bregoviću. Da li vam je sada lakše, da li se osećate bolje i uspešnije kada pljujete i mrzite druge ljude?
Братимир
Друже Бреговићу, нема у вама нити музике нити стихова, а понајмање мудрости. Ви продајете плагирану (украдену) робу коју су други тешком муком направили. Чак је и цитат „да сам нормалан полудео бих" део текста чувене представе „Аудиција" извођене у Сарајеву крајем деведесетих. За „ваше" композиције већ знају и врапци с грана ко их је писао. Невероватно да се у 21. веку плагијати још увек не санкционишу новчаним и затворским казнама.
Milan
"Ko tamo nije poludio taj nije normalan" je rekao jedan Jevrejin, bivsi logoras iz Ausvica.
Препоручујем 20
Данило
Ако би се не дао Бог одрицао српства радије би се уписао у Европљане него Југословене. Зашто? Зато што је југословенство било један ретроградни процес, планина се на силу угињала у ниво долине, два пута смо их све из блата у седло подизали, и? Њих никада нису престали да тресу комплекси, што им више помажеш и чиниш, они те у свести или подсвести више мрзе. Све брате, брате....па ко кога за.еб...Европа је ово давно елаборирала и нема ту пуно места за емоције, чисти рачуни и дуга љубав. Стего закон, можеш туђе назвати својим, али унапред знаш шта те чека на ћуприји. Нема музике без српских гусала и AC/DC, нема војске док се "Напред другови, не врати на: За мном браћо!" Нема државе док не буде као некада у име Закона, не народа. У име народа је пљачка и отимачина

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља