уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:47
ИНТЕРВЈУ: ДАН ПИТЕРСОН

Србија може да изненади Америку

Чувени амерички тренер, који већ 45 година живи у Италији, објашњава зашто је Србија земља кошарке и истиче да „Ђорђевић ради велике ствари са репрезентацијом”
Аутор: Александар Милетићсубота, 15.12.2018. у 18:31
(Фото Синеспорт)

Дан Питерсон (82), чувени амерички тренер који већ 45 година живи у Италији, важи за великог поштоваоца наше кошарке, али и за њеног великог познаваоца. Толико тога зна о нама, да бисмо мирне душе могли да га назовемо „енциклопедијом српске и југословенске кошарке”.

У Европу је стигао 1973. године, кад је преузео Виртус из Болоње (1973-79), а најдуже и најбоље је радио у Милану (1978-88), данашњем Арманију, с којим је у сезони 1986/87. освојио триплу круну (првенство, куп, Куп шампиона) што му је донело назив тренера године у Европи.

Протеклих дана Питерсон је био гост Кошаркашког савеза Србије (КСС), на обележавању 95 година од доласка прве кошаркашке лопте у Србију и 70 година од оснивања КСС (КСЈ). Била је милина слушати га на Свечаној академији у Народном позоришту, а још веће задовољство разговарати с њим…

Зашто је Србија земља кошарке”?

Србија и некадашња Југославија су европска Индијана, а морате да знате да је Индијана срце америчке кошарке, држава у којој је кошарка као религија и свако дете улази у тај чаробни свет већ са шест-седам година. Као последица тога, играчи с простора бивше Југославије, али и из још једне друге земље, Литваније, имају нешто што бих назвао лепотом играња кошарке. Имају невероватну координацију између тела и онога што чине с лоптом. Сјајни играчи за гледање, који клизе по терену, изузетне технике, врло луцидни, знају шта раде, имају изванредан инстинкт… Али оно што бих ставио у први план кад причамо о српској, односно југословенској школи кошарке, то су центри који сјајно додају. Рекао бих чак: центри који разигравају свој тим као плејмејкери.

Као, рецимо, Јокић данас?

Да, свакако! Па он је геније. Или као што је Литванија имала Сабониса. Међутим, овде говоримо плејади таквих играча. Почев од Ћосића, преко Дивца, до Јокића, да не набрајам све. Такве способности је имао и Томашевић који је са Даниловићем наш домаћин ових дана у Београду…. Ваши центри убијају противничке одбране. Хватају лопту на једној страни и онда је предају шутеру на другој страни. Усмеравају лопту на сасвим другачији начин, не ка споља, већ ка унутра. То је генијално. Сви ваши велики тренери, као Аца Николић, Ранко Жеравица, Мирко Новосел или Душан Ивковић, уочили су ту предност и то је постао један од заштитних знакова југословенске школе кошарке. То у Италији зову „Скола Слава”. То је у исто време прелеп и врло ефикасан начин играња кошарке. Југославија је тако владала седамдесетих година прошлог века и то крунисала златом на Олимпијским играма у Москви 1980.

Они који желе да умање тај успех кажу да су то биле окрњене олимпијске игре”?

Да, био је бојкот, због којег нису учествовале Сједињене Америчке Државе, али и да су учествовале, ја сам убеђен да би Југославија опет била прва. Јер то је била толико комплетна екипа, јака на свим позицијама. Жеравица и његов помоћник Новосел су урадили сјајан посао. Ти играчи су имали невероватан осећај за игру, невероватан инстинкт, знали су у сваком тренутку шта је најбоље решење. Имао сам прилику да водим екипе против Кићановића, Далипагића и осталих. Не могу да се сетим меча на којем је Далипагић постигао мање од 30 поена. Ваши играчи су тако паметни. Они ништа не раде на силу, никада по сваку цену не шутирају, додају или било шта друго. Они то раде лагано, инстинктивно, нешто што у Америци називају „Принстоновим нападом”, а ви тако играте већ деценијама. Имали сте ту велику предност у шутерима и гипким центрима који умеју да размишљају. Владе Дивац је био плејмејкер са 213 цм. Уосталом, Србија је дала највише играча за НБА.

Ако оставимо медаље по страни, шта је највећи допринос српске кошарке светској?

Дино Менегин и ја смо, у путу за Београд, разговарали о још једном феномену српске кошарке. О тој великој плејади сјајних играча које је дао Партизан. Кићановић, Далипагић, Дивац, Паспаљ, Ђорђевић, Даниловић… То је просто невероватно да један клуб има такве асове. Ако ме питате за највећи допринос Србије светској кошарци, онда је то југословенска школа кошарке, а њен зачетник је Аца Николић. Југословенска репрезентација није постојала пре њега. Он је био стрпљив. Преузео је репрезентацију 1951. године и десет година није успео да освоји медаљу и онда је дошла сребрна медаља 1961. Његови помоћници су постали тренери, његови играчи су постали тренери. То је југословенска школа, јединствен начин кретања лопте и употребе центара.

Да ли заиста верујете у генетски фактор” који је истицао први генерални секретар Фибе Вилијам Џонс кад је говорио о Југословенима као људима предодређеним за кошарку?

Апсолутно, јер овде се рађају високи играчи са сјајном координацијом покрета, гипки центри, агилни, окретни као балетани. Ту сте остварили велику предност.

Стално се враћамо на питање шта би било на Олимпијским играма у Барселони 1992. да је Југославија у пуном саставу могла да игра?

Била би то једна од најинтересантнијих утакмица икада. Мислим да би селекција САД вероватно победила, због Џордана и Меџика, али са разликом од можда пет поена. Дино Менегин и ја смо баш недавно причали о томе. Он сматра да би тим Југославије, који је играо на Европском првенству у Риму 1991, постигао велике ствари у НБА када бисте све те играче заједно пребацили тамо као екипу. Свако ко воли кошарку волео би да је до тог меча дошло.

Шта бисте поручили младим играчима, кад је реч о значају репрезентација на њихове каријере, пошто смо сведоци да су национални тимови мало коме приоритет?

Ако је кошарка брод, онда је репрезентација прамац који утире пут. Морам да истакнем да Саша Ђорђевић ради фантастичан посао у репрезентацији Србије. Три сребрне медаље за четири године: светска, олимпијска и европска. Његова највећа заслуга је то што је код младих успео да врати оно најдрагоценије, а то је понос играња за национални тим. Међутим, сви свесни да је ово ново време, да су стигле нове генерације, које на кошарку гледају другачијим очима, кроз уговоре које склапају са великим клубовима. Србија не би требало да брине, јер има велику традицију. Погледајте само Београд који је дао Црвену звезду, Партизан, ОКК Београд, Раднички…  Сви у Италији знају за те клубове, јер су их гледали на „Каподистрији” у време кад је југословенска лига била без премца у Европи, а Серђо Тавчар преносио мечеве. Погледајте само вашу ”велику четворку” - Бору Станковића, Небојшу Поповића, Радомира Шапера и Ацу Николића - који су успешно покривали све аспекте тог спорта: политику, журналистику, тренерски посао… То је дало велики подстицај југословенској кошарци. Ви сте приморали Америку да се окане колеџ играча и да пређе на НБА играче.

Да ли Србија има шансе да победи селекцију САД, можда већ у на Светском првенству у Кини 2019?

Србија је у оба последња финала, на Светском првенству и Олимпијским играма, изгубила глатко, али ја мислим да је у одређеним околностима могла да прође и знатно боље. Суштина је у томе да америчком тиму покажете у првих пет минута, ако је могуће и у првих десет, да ће то бити права утакмица. Они воле да заврше посао брзо. Ако им у првих десет минута покажете да ће морати да пролију много зноја да би вас победили, онда је све могуће. Све мора да крене из одбране. Амерички играчи воле да се поставе супериорно у непосредном контакту са противником, да му добаце нешто типа: „Дај, склони ми се с пута”! Мислим да би се изненадили када би им неко узвратио: „Хеј ти, ја сам овде и остаћу ту где јесам. Ја те се не бојим и знај да овде нећеш проћи. Загорчаћу ти ово вече”! Сигуран сам да Саша (Ђорђевић) може да пренесе такав импулс играчима, јер он је чврст момак. Ту се тражи комплетна игра: физички снажна, ментално чврста, технички савршена, од првог до последњег минута. Тако да ако играчи Србије уђу у меч са ставом убица, онда је, сигуран сам, све могуће.


Коментари1
73322
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

stanimir
Osnovni srpski problem je samosvijest . Zbog toga ne prepoznajemo put ka uspjehu , mi smo se odrekli sebe pa smo zato NIKO U Japanu bi se vrhunske menadžerske škole otimale za naše vrhunske sportske trenere da ih nauče voditi grupu ljudi ka uspjehu. Ili turizam:Elitne turstičke radnike trebali bi učiti da dočekuju goste onako kako je njihov đed dočekivao svoje goste . Mi znamo voljeti i poštovati ljude (svako ko je bio na nekoj sroskoj svadbi to zna ) , samo se trebamo zagledati u sebe , a ne kopirati. Sport je borba , u borbi proraede instikti samoodržanja i mi postanemo NEKO. Mi postanemo ,ono što u redovnom životu obično nismo-PRIRODNI. Prvi korak prema Bogu je:BITI PRIRODAN Evropa priča bajke o našim sportskim uspjesima u momčadskim sportovima . Ne bi se trebali čuditi , već shvatiti da je to u nama-samo se treba pomiriti sa sobom i vjerovati.MI MOŽEMO

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Кошарка

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља