среда, 16.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:47
ПОЛЕМИКА

Беџих и Јосељани

Поводом текста „И латиница је писмо српског језика”, „Погледи”, 11. децембар 2018.
Аутор: Драган Николићсубота, 22.12.2018. у 18:00
Срђан Печеничић

Упркос почетној збуњености око наслова, текст „И латиница...” је деловао обећавајуће, првенствено захваљујући потпису аутора чији је досадашњи опус општепознат и прилично лепо вреднован. Авај, први утисци и закључци често испадну брзоплети...

Оставимо, за ову прилику, по страни понижавајући начин на који је латиница уопште продрла у српски језик и у њему се раширила. Та тема, обимна и болна, заслужује посебан простор, а ни примери јој не мањкају. Занемаримо и могућност да је у рубрику „Погледи” (намењеној изношењу личних ставова), заправо залутао литерарни есеј. У супротном, ако је текст заиста лични поглед (а не оглед), онда преовладава утисак да, упркос сугестивном „ex cathedra” маниру, текст обилује ставовима који, уза све ауторове напоре (попут местимичних и паушалних „поткрепљивања” историографским подацима), ипак „не држе воду”.

Реч је, пре свега, о ауторовом покушају да успостави узрочно-последичну везу између чињенице да су у креирању „гајевице” учествовали и неки Срби, и сопственог закључка да је управо то, ето, доказ како је латиница, заправо, српско писмо.

Упадљиво је и ауторово настојање да минимизује постојање диграма у „српској” латиници: „Изузетак чине само три слова: Lj, Nj и Dž...” која „...нису знатније реметила Вуково правило ’Пиши као што говориш‘...”, да би поента уследила у закључку: „Све што је било у ћирилици, било је у латиници, с незнатним изузетком од три слова”.

Приде, овај став долази непосредно после хвалоспева Вуку због стварања „најсавршенијег” писма на свету. Отприлике као када желите да купите неки производ, па вам продавац нуди лошији сурогат, убеђујући вас да је то „исто то, само мало другачије” (узгред, „савршеније” и „најсавршеније” не постоји; нешто је или савршено – или није). 

Можда је г. Миле Медић у позицији која му дозвољава да багателише постојање двослова у данашњем српском графичком галиматијасу. Ту привилегију, нажалост, немају многи којима „Lj”, „Nj”, „Dž” (па и „Dj”, које ни дан-данас не узмиче пред Даничићевим „Đ”) свакодневно загорчавају живот, проузрокујући непотребно одузимање времена, труда и нерава. Свако ко се, на било који начин, бави редактуром текстова, сигурно би се кисело осмехнуо на овакве покушаје да се „српска латиница” прикаже као некакав „доброћудни уљез” који, ето, постоји ту и не прави никакву штету (што је, иначе, омиљени лајтмотив „латиничара”, јер о било каквој користи од те наше језичке специфичности, они једноставно немају шта да кажу).

„Благодати” присуства латинице у српском језику су многобројне и очигледне, а са појавом рачунара и обрађивања текстова у електронској форми, те последице све више прерастају у трагикомичне апсурде. Искључиво захваљујући латиници, наметнула се потреба за прављењем рачунарских програма за латинично-ћириличну конверзију, који (не кривицом програмера) нису у стању да са стопостотном тачношћу „дешифрују” баш свако „lj” или „dž”. Зато сви ћирилични текстови (па тако и овај), после силних конверзија (за којима не би било потребе када не би било латинице у српском језику), морају да буду подвргнути додатној лектури и коректури. Често се, и после те накнадне „пешачке” провере, деси да неки Andžej постане „Анџеј”, композитор Bedžih Smetana буде „прекрштен” у „Беџих”, а синеаста Otar Ioseliani постане „Јосељани” (на целом свету, једино су овдашњи Јермени били принуђени да у своја презимена убацују слово „И” испред „Ј”, тамо где за њим нема никакве потребе, тј. не би било потребе када српски језик не би био „обогаћен” латиницом. И од те праксе се, изгледа, одустало, јер су, у шаховским рубрикама, велемајстори Levon Aronian и Rafael Vaganian одавно безнадежно постали „Ароњан” и „Вагањан”). Ту је и допринос српском лексичком фонду, оличен у „бисерима” попут: „наџивети”, „нађачати”, „ођавити”, „коњугација”, док се у народној песми момче и девојче „наџњева” (?!).  

За ову прилику, више него довољно о „нешкодљивости” латинице у српском језику. После свега, остаје немала збуњеност над питањем које се упорно намеће: је ли могуће да су „И латиница је...” и „Завештање Стефана Немање о језику” истекли из једног те истог пера?

 

*Енигмата, новинар и језикољубац

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
 

Коментари3
9c187
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

yrraf
Ma hajde da izbrišemo latinicu iz sećanja ljudi, izvinjavam se "lijudi" pošto je to najveći problem ovog društva. Sve će nam krenuti nabolje, "nabolije" kad tu pošast i "hrvatskog trojanskog konija" eliminišemo. Nestaće istoga dana korupcija, kriminal, partokratija, rijaliti programi i svi oni "nebitni" i "sporedni" problemi kojima se narod zamlaćuje i koji ga "kao" muče kad rešimo ovaj "gorući" o kome se na ovim stranama drvi najmanje dva puta nedeljno.
zoran savic
Hmmmm.....valjda je Bedržih Smetana majku mu.....lično mislim da je tema pisma individualna,jer Bože moj,za početak,Vuk je pisao jekavicom i ijekavicom a mi sad raspravljamo o totalnim zabludama......
Desko
Čitam ovaj tekst na tabletu sa latiničnim pismom (Politika još uvek ima tu opciju), pa mi je autorov Bedžih na oba mesta u tekstu prikazan isto i nećete verovati - nije me zbunio?! Možda zato što su svi čitaoci Politike dovoljno obrazovani i pismeni. Šta to onda autor uopšte hoće da kaže ovim tekstom, treba li zbog grešaka ponegde u kompjuterskoj transkripciji zabraniti latinicu? Odakle kod pojedinih ljudi tolika opsesivna potreba da ukidanjem latinice "brane ćirilicu", šta će time postići u svojim i našim životima? Ostrašćeni ljudi u javnom prostoru treba da nas plaše, posebno oni koji insistiraju na potpuno nebitnim stvarima, jer je svima jasno da niti će uspeti da ukinu latinicu, niti će time ćirilici "biti bolje". Čemu onda sve ovo nedeljama?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља