Ужице – Била је донедавно споља сасвим оронула, отпалог малтера са зидова, а онда с новом фасадом ових дана засјала у новом сјају. Стара ужичка кућа занимљиве прошлости, на главном булевару у Улици Димитрија Туцовића 88, имала је срећу да буде обухваћена корисном градском акцијом суфинансирања обнове фасада стамбених објеката.
Тако је стара дама овог града подмлађена, као уметница у зрелим годинама која упркос свему држи до свог изгледа. А управо уметност је ову грађевину, на чијем спрату се сада налази неколико станова, дуго чинила посебном. Те њене уметничке тајне тек понеко у Ужицу зна у ово време.
Ту на „горњем боју” (спрату) још у међуратно доба био је култни „Тон биоскоп Луксор”, један од првих у целом крају. После рата „покретне слике” замениле су „даске које живот значе”: комаде и игроказе овде је играло градско позориште. Генерације поклоника филма и театра походиле су ово здање у два различита друштвена система.
Није лако сада у Ужицу наћи неког ко је још пре рата долазио у кино „Луксор”, али успели смо: уважени ужички историчар 87-годишњи Драгослав Риле Богдановић и данас се сећа како је као дете радо свраћао у тај биоскоп, где је с посебним жаром гледао вестерн филмове.
– Добро памтим да су власници „Луксора” били Драги Аранђеловић и његова жена Филомена, пореклом Гркиња. Тетка Филка ме је познавала из комшилука, па би ме понекад послала да је нешто послушам. Радо сам то чинио, а онда би ме они бесплатно пуштали у биоскоп, који се налазио на спрату овог здања, тадашње Тодоровића кафане. Ех, какво је задовољство за мене, дечака у малој ужичкој вароши, која је тада имала око 8.000 становника, с краја тридесетих, било да гледам светске филмове. Сећам се да је у кино сали испред великог екрана био ред клупа, за оне са најјефтинијим картама, затим неколико редова бољих столица, па на крају једно узвишење са ложама и посебним улазом за добростојеће гледаоце. И док су се на спрату куће сањали филмски снови, доле у приземљу иза кафане било је двориште са шталом за смештај запреге, са довољно широком капијом до улице и за пролаз запрежних кола – присећа се предратног времена Риле Богдановић.
„Тон биоскоп Луксор” помиње и бисер књига овдашње прошлости „Ужички амаркорд” Дејана Маленковића. Први биоскопи у граду, бележи аутор, стигли су с почетка двадесетих, да би „Луксор” са звучним кино-пројектором прорадио тридесетих година. Пише да се налазио на Доњој ужичкој чаршији (код Прве основне школе), на „горњем боју” Тодоровића кафане, који је власник биоскопа Драги Аранђеловић преуредио у кино-дворану.
„Године 1938. употпуњен је и једним новитетом: била је на тој кући прва светлећа реклама у граду, са четири велика зелена слова КИНО. Захваљујући предузимљивости власника ’Луксора’, Ужичани су скоро истовремено кад и Београђани у биоскопу гледали тадашње популарне филмове: ’Сан Франциско’, ’Поручник индијске бригаде’, ’Хуарез’, ’Последња заповест’, ’Марија Валевска’...”
Ера предратног „Луксора”, закључује Маленковић, завршила се 5. априла 1941. приказивањем Фордових „Поштанских кола”. Убрзо потом је избио рат.
А кад су ратне страхоте минуле, није било више кина „Луксор”, али је ова кућа рату одолела. Првих поратних година на њеном спрату су се окупљали чланови удружења интернираца, а одржаване су и неке приредбе, да би 1948. у овом простору представе почело да организује градско позориште, основано три године раније: „Народно позориште Титово Ужице премешта се 1948. у Филкин биоскоп, који се налазио на главној градској улици. Са реконструкцијом главног градског трга позориште добија своју нову зграду, отворену 1967. године”, наведено је на сајту ужичког театра.
Потом се завршила уметничка историја ове куће. Простор на њеном спрату, који је био и сала за филмове, па за представе претворен је седамдесетих у четири стана, сваки од по педесетак квадрата. Веза са позориштем ипак није сасвим изгубљена: у тим становима своја стамбена питања решиле су поједине породице позоришних радника. Једног од њих, Војкана Вићевића, који је радни век провео у ужичком театру радећи декор и реквизиту, затекли смо у првом стану поред старе дрвене веранде на „горњем боју” ове куће.
– Ту живим више од четири деценије, а позната ми је занимљива историја ове куће. Још су у становима понегде приметне борове даске од некадашње позорнице. Испод куће је било и стовариште позоришног декора. Кућа је заштићена законом и сада лепо изгледа с новом фасадом – рече нам Вићевић.
