четвртак, 22.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05
ПОГЛЕДИ

Купопродаја

Највећа подела у српском друштву је заправо слична оној подели која је надахнула покрет окупације Волстрита кад су протестанти наступали под слоганом „Нас је 99 одсто”
Аутор: Мухарем Баздуљпонедељак, 24.12.2018. у 18:00

Ср­би­ја је ду­бо­ко по­де­ље­но дру­штво. То је чи­ње­ни­ца и мно­ги ће ре­ћи да то ни­је ни­шта но­во и да та­ква по­де­ла по­сто­ји мал­те­не од­у­век. Не­ки ће ре­ћи да је то по­де­ла из­ме­ђу пр­ве и дру­ге Ср­би­је, не­ки да је реч о по­де­ли из­ме­ђу до­ми­нант­не и не­по­жељ­не ели­те, не­ки ће го­во­ри­ти о за­пад­ња­ци­ма и ру­со­фи­ли­ма, не­ки о по­том­ци­ма пар­ти­за­на и по­том­ци­ма чет­ни­ка, не­ки о на­ци­о­на­ли­сти­ма и гра­ђа­ни­сти­ма. Све те по­де­ле за­и­ста по­сто­је, али оне као та­кве ни­су пре­те­ра­но про­бле­ма­тич­не. Да, ста­ри сло­ган ве­ли да „са­мо сло­га Ср­би­на спа­са­ва”, али иде­ја о све­на­ци­о­нал­ном кон­сен­зу­су и сло­зи се ско­ро по пра­ви­лу опа­сно бли­жи фа­ши­зму. 

Уо­ста­лом, ствар је оп­ште­по­зна­та, тер­мин „фа­ши­зам” ети­мо­ло­шки по­ти­че од ита­ли­јан­ског „фа­сцио” што зна­чи „сноп”, а опет по­ти­че од ла­тин­ског „фа­сцес” у зна­че­њу „сноп пру­ћа”. Иде­ја је јед­но­став­на: је­дан пру­тић је ла­ко сло­ми­ти, док је сноп прак­тич­но не­са­ло­мив. У том сми­слу, тре­ба са ста­но­ви­том сум­њи­ча­во­шћу по­сма­тра­ти све по­зи­ве на без­у­слов­ну сло­гу. У сва­ком де­мо­крат­ском дру­штву је при­род­но да по­сто­је мно­го­број­не по­де­ле. Већ и у са­мом кон­цеп­ту ви­ше­стра­нач­ког си­сте­ма се под­ра­зу­ме­ва да ће раз­ли­чи­ти љу­ди да по­др­жа­ва­ју раз­ли­чи­те пар­ти­је. 

Је ли он­да про­блем то што је Ср­би­ја ду­бо­ко по­де­ље­но дру­штво? Да, али раз­лог је у на­ра­ви и ин­тен­зи­те­ту кључ­не по­де­ле у срп­ском дру­штву. То ни­је она по­де­ла ко­ја се у јав­но­сти нај­че­шће и нај­стра­стве­ни­је по­тен­ци­ра; то, да­кле, ни­је по­де­ла на власт и опо­зи­ци­ју. По­де­ла на власт и опо­зи­ци­ју та­ко­ђе по­сто­ји у сва­ком де­мо­крат­ском дру­штву, ма­да ни­је по­сву­да до­жи­вље­на као пре­суд­на по­де­ла на ни­воу жи­во­та и смр­ти. По­тен­ци­ра­ње те по­де­ле као су­штин­ске слу­жи за при­кри­ва­ње оне по­де­ле ко­ја је за­и­ста нај­ва­жни­ја. 

Угру­бо го­во­ре­ћи, кључ­на по­де­ла у срп­ском дру­штву је кла­сна, ма­да се ни о тим кла­са­ма не мо­же го­во­ри­ти у не­ка­да­шњим ка­те­го­ри­ја­ма. Ни­је ви­ше реч о бе­лим и пла­вим око­врат­ни­ци­ма, о про­ле­те­ри­ја­ту и по­ште­ној ин­те­ли­ген­ци­ји, о вред­ним чла­но­ви­ма ши­ре дру­штве­не за­јед­ни­це и со­ци­јал­ним па­ра­зи­ти­ма. 

Реч је о бру­тал­но јед­но­став­ној по­де­ле на бо­га­та­ше и си­ро­ти­њу. Сред­ња кла­са је одав­но на умо­ру, а уско­ро је уоп­ште не­ће би­ти  По­чет­ком ове го­ди­не, Ма­ја Крек је у свом из­вр­сном тек­сту по­ста­ви­ла пи­та­ње: Шта зна­чи „про­сеч­на за­ра­да” ако је ве­ћи­на не­ма, по­ка­зав­ши убе­дљи­во да је по­ло­ви­на од­ра­слог ста­нов­ни­штва Ср­би­је је 2016. има­ла укуп­не при­хо­де ма­ње од 213 евра, три че­твр­ти­не су има­ле при­хо­де ма­ње од 312 евра, а 80 од­сто љу­ди је при­ма­ло ма­ње од 344 евра.

Све ста­ти­стич­ке ин­фор­ма­ци­је и на­ја­ве о про­сеч­ној пла­ти ко­ја ме­се­ци­ма пле­ше по цр­ти не­где из­ме­ђу 400 и 450 евра, као и све на­ја­ве о ско­ра­шњем до­се­за­њу „ма­гич­не” гра­ни­це про­сеч­не пла­те од 500 евра гу­бе сми­сао ако зна­мо да је­два пет­на­ест по­сто ста­нов­ни­штва има пла­ту у при­бли­жном том из­но­су, док де­се­так од­сто има ви­ше. Код тих де­се­так про­це­на­та, из­но­си иду од шест-се­дам сто­ти­на до шест-се­дам хи­ља­да, па на­ви­ше. Ме­ђу­тим, и уну­тар тих де­сет по­сто, има­мо но­ву по­де­лу. Де­ве­де­сет од­сто њих за­ра­ђу­је из­ме­ђу (от­при­ли­ке) 450 и 914 евра ме­сеч­но, а са­мо је­дан од­сто иде на (от­при­ли­ке) хи­ља­ду евра и ви­ше. 

Нај­ве­ћа по­де­ла у срп­ском дру­штву је за­пра­во слич­на оној по­де­ли ко­ја је на­дах­ну­ла по­крет оку­па­ци­је Вол­стри­та кад су про­те­стан­ти на­сту­па­ли под сло­га­ном „Нас је 99 од­сто”. У Ср­би­ји на­жа­лост не по­сто­ји ко­хе­зи­ја ко­ја би на тај на­чин оку­пи­ла по­тла­че­не и „пре­зре­не на све­ту”. У Ср­би­ји се углав­ном оних де­сет од­сто што за­ра­ђу­ју ви­ше од 500 евра би­ју чи­јих ће ви­ше да се про­би­је у је­дан од­сто оних што за­ра­ђу­ју ви­ше од хи­ља­ду. Уви­ја­ју то у раз­ли­чи­те иде­о­ло­шке облан­де, ма­ло етич­ке, ма­ло есте­тич­ке, али и јед­ни и дру­ги на­сту­па­ју из при­ви­ле­го­ва­не по­зи­ци­је, а да вла­сти­те при­ви­ле­ги­је уоп­ште и не пре­и­спи­ту­ју. Па ће се ла­ко на­ћи на „фур­ла” тор­би­ца­ма и „вил­бер­кин” шор­це­ви­ма, а си­ро­ти­ња не­ка се гло­ђе око Ко­со­ва, при­зна­ња и за­мр­зну­тог кон­флик­та. 

И ве­же их та­ко очи­гле­дан пре­зир пре­ма огром­ној ве­ћи­ни ста­нов­ни­ка ове зе­мље ко­ји­ма то­ли­ко во­ле од­у­зи­ма­ти еле­мен­тар­но до­сто­јан­ство про­гла­ша­ва­ју­ћи их с јед­не стра­не „сен­дви­ча­ри­ма”, а с дру­ге „стра­ним пла­ће­ни­ци­ма”. 

Има ве­ли­ки срп­ски пе­сник Љу­бо­мир Си­мо­вић јед­ну крат­ку пе­сму ко­ја би у овом кон­тек­сту тре­ба­ла да бу­де мо­то сва­ком истин­ски по­ли­тич­ком по­кре­ту: „За пар­че хле­ба/ и та­њир ја­ни­је/ не­ко­ме да се про­даш,/ по­га­но је.// Ал за та­њир ку­пу­са/ или бо­ра­ни­је/ не­ког да ку­пу­јеш – / то је по­га­ни­је.” 

*Пи­сац и но­ви­нар

 

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
 

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља