среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
ИНТЕРВЈУ: РАДМИЛА ЛАЗИЋ, песникиња

Моја је јунакиња храбра и рањива

Песме о љубави говоре о проласку бића кроз различита стања у љубавном односу, о „љубавној драми”
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 21.12.2018. у 18:00
Фото Т. Јањић

Преда нама је јединствени избор песама о љубави Радмиле Лазић у књизи „Оно што звах љубав”, у издању „Вукотић медије”. Ово издање садржи песме из различитих збирки Радмиле Лазић, а она их је објавила укупно 16, које су овде груписане у поглавља „Моја Итака”, „Ко љубио ми усне кад и како”, „У два гласа”, „Нова муза”, „Катулијане”. У предговору ауторка је написала: „Сматрам да је начин љубавног изрицања параметар који одређује пулс и сензибилитет једног доба и његова стремљења”. На представљању ове антологије у просторијама „Вукотић медије” она је дала занимљиво запажање да данас еротско више није табу тема, већ да је то љубав сама коју проглашавају превазиђеном…

Ово су песме о љубави, а не љубавне песме. У чему је разлика? Кроз какве све трансформације у вашој поезији пролази ово осећање?

Има у овој књизи и чисто љубавних песама, али претежан део су песме о љубави, и због тога сам се и одлучила за ово друго одређење. Љубавна песма говори само о љубавном осећању. То стање јесте мoнолитно и за менe је песнички мање занимљиво. Песме о љубави јесу полифоне, оне говоре вишегласјем којим се љубавно стање објављује, о проласку бића кроз различита стања у љубавном односу. Описују различите ступњеве и облике љубавног односа као што су стрепња, страх од напуштања, љубомора или пак прељуба, одласци, растанци... Оне говоре о „љубавној драми”.

Који је глас у вашим песмама доминантан? Да ли је то глас лафице, дрске и храбре и рањиве...?

Моје лирске јунакиње имају углавном онолико година колико и ја док их стварам, то наравно условљава и њихов начин размишљања и понашања које позајмљују од мене. Све друго је углавном фикција. Дороти Паркер у мојој истоименој књизи мој је алтер его. Она је и више и мање од онога што ја јесам. Можда бих волела да сам много више од тога приписаног мојој лирској јунакињи чинила и ја у стварном животу, мада је сигурно да је моју јунакињу све много мање болело него мене. Јер, како је написао Харолд Блум: „Писање песме је жртвени процес, очишћење, којим се више губи него што се добија”. Да, моја је јунакиња лајава, и дрска, као што је и храбра, али и веома рањива. Зар и једна јунакиња може то да не буде?!

Једна од песама каже: „Љубав није логор, није гето, није Гестапо у улаштеним чизмама, да ти срце тако туче”. Има ироније, има и хумора у овом исказу који на неки начин „детронизује” занос. Да ли је то начин на који постмодерна жена и феминисткиња види љубав?

Не постоји унисони поглед на свет, или љубав, постмодерних жена или феминисткиња. Свака од нас негује сопствену индивидуалност. Само су права за која се залажемо иста. У праву сте што се тиче тумачења стихова које наводите из песме „Месечева соната”. „Детронизација” је одличан израз за ову ситуацију. Иначе имам потребу да изневеравам претходно изречено, да подривам смисао. Код мене песма готово никада није праволинијска, она прелази из пасивности у активност и обрнуто. Реч је о раду унутрашњих сила, често супротстављених. Неки стихови као да и мене саму демантују, изненађују. Нисам неприкосновена владарка. Помало је опако то поређење с почетка песме... Али оно је у функцији готово суровог љубавног поигравања, изазивања, завођења, да би се завршило дуплим обртом, обећавајућим и поништавајућим, али свакако лирским, који не искључује подземну иронију: „Ја сам ти само откопчала дугме / На кошуљи/ Јер ми се учинило да је тако лепше”.

Како у вашем стваралаштву и начину живота опстају феминизам и лирика?

Једно друго подржавају колико год је то могуће. Што се тиче феминизма он боље функционише у поезији, јер је под мојом контролом, у јавном животу, а поготову породичном, он зависи и од других учесника, а они већма још живе у патријархалном свету и држе до патријархалних односа. Ту је борба непрестана.

Због чега се, по вашем мишљењу, лирска поезија све мање пише?

Исповедна конвенција (условно речено) најуниверзалнија је и најчешће коришћена конвенција лирске поезије од њеног настанка. Сапфо је прва у поезију увела заменицу „ја”, тиме је та заменица постала заштитни знак лирике, а и женске књижевности. Од тада се доста тога у схватању лирике и лирског субјекта променило, али је ипак на лирици остао „жиг” – личног, исповедног, приватног. Таквог тумачења се песници данас плаше па чешће својим песмама навлаче контемплативну одору, истина доста невешто. Наравно, не могу сви бити Чеслав Милош.

Смејати се с љубављу, а не смејати се љубави, оригинална је формулација једне младе књижевне теоретичарке из Сарајева Адисе Башић поводом ваше поезије. Да ли овај поетски избор показује управо то, јединство лирске емоције и хумора?

Тачно. Адиса Башић је и одлична песникиња, она се не бави само теоријом. Али зар би иначе могла да напише једну такву формулацију да није песникиња?! Тачно је оно што Адиса каже, као што је тачна и ваша констатација. Хумор је иначе врло ретко поетичко средство у српској поезији, све је смртно озбиљно и орфички узнесено. У љубавној поезији хумор је готово незамислив. Нема хумора, а нема ни љубавне поезије.

Дуго сте припремали овај поетски избор. Због чега?

Није било лако. Не само технички.  Требало је суочити се са свом том емоционалном палетом, ситуацијама, љубавним аветима и демонима. Суочења обично нису пријатна. Откривате оно чега некада нисте били свесни. Јер, песме говоре више, оне знају више од нас. Сетила сам се рецимо колико ме је песма „О, бити сама”, намучила. Хтела сам да певам о лепоти самоће. Не заборавите, песници да би стварали морају да се осамљују. То није усамљенички посао, већ управо осамљенички, јер осуђујемо сами себе на затвор самоће, односно осаму. Али не, песма се није дала она је певала своје, говорила сопствену истину која можебити да је и моја, а коју не желим себи да признам. Опаке су то работе!


Коментари0
d343f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља