петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30
ПОГЛЕДИ

Трећи сталеж и Пета република

Аутор: Наташа Јовановић Ајзенхамерпетак, 28.12.2018. у 18:00

У прошломесечној колумни питала сам се да ли тада актуелне, веома оштре изјаве Емануела Макрона, тј. његова критика Доналда Трампа, дистанцирање од САД и Русије, и заговарање формирања европске војске и веће аутономије Европе, најављују да ће Француска бити један од најважнијих играча на Старом континенту, па самим тим и у свету. Само неколико дана од објављивања те колумне на улице Париза изашло је више десетина хиљада људи и од тада су „жути прслуци” једна од најактуелнијих тема у медијима, а Макронове изјаве о потенцијалном преузимању европског кормила од стране Француске сада не само да делују нереално већ су и пале у заборав. Његова самоуверена реторика о томе да ће Пета република постати лидер Европе за само неколико дана нестала је у мору људи који су изашли да протестују против лошег социоекономског положаја. Све је почело као протест против повећања пореза на гориво а распламсало се у праву класну побуну. Више није реч о појединачним захтевима, већ се ради о системској и масовној јавној артикулацији незадовољства капиталистичком експлоатацијом.

Французи су се за потребе савремене борбе, сасвим очекивано, подсетили и старих битака: спомињу се Јулска револуција из 1830, револуција из 1848, али и Париска комуна и мај 1968. Наравно, најважније место у овој историјској рекапитулацији побуна има Француска револуција из 1789. На трг испред Лувра „жути прслуци” изнели су гиљотину која поприлично радикално и заиста неукусно, али ипак симболички важно, треба да подсети француску елиту на републиканске вредности „Слободе, једнакости и братства” из Револуције 1789. године. Парижани су се, дакле, вратили у прошлост па ћемо начас то учинити и ми. У историји заиста има много занимљивих тренутака аналогних са савременим.

Један важан спис био је увертира у оно што ће се догодити у лето 1789. Када је Луј 16. сазвао Сталешку скупштину, поставило се питање на који начин ће бити репрезентован Трећи сталеж, односно грађанство. Емануел Жозеф Сјејес је тим поводом објавио чувени памфлет „Шта је Трећи сталеж” у коме је поставио три кључна питања и три одговора. „Шта је то Трећи сталеж”, пита Сјејес и одговара: „Све”. Он даље размишља – „Шта је до сада био у држави?”, и одговара: „Ништа”. „Шта жели и тражи да постане?” на крају пита Сјејес и одговара – „Нешто”. Сјејес исмева расистичке визије о праву племства да влада и истиче апсурд да грађанство које чини око 96 одсто становништва у суштини нема никаква политичка права јер све полуге моћи имају друга два сталежа (племство и свештенство). Ове бројке делују познато? Управо то је данашњи однос између оних који поседују готово целокупно светско богатство и политичку моћ (има их свега неколико процената), и оних који чине велику већину светског становништва и који, у мањој или већој мери, једва преживљавају. Данас се Французи не позивају случајно на своју славну тековину с краја 18. века – она јесте била пример промене свести и могућности трансформације поретка у корист репрезентативности и јачања права оних који немају.

Наравно да из перспективе много сиромашнијих земаља, попут Србије, или још и више из угла земаља тзв. Трећег света, изгледа апсурдно то што се Французи буне и објашњавају да не могу да преживе са минималних 1.200 евра, међутим, у симболичком и политичком смислу важно је да се јавно и гласно чују поруке против даљег гажења људског достојанства снижавањем цена рада и наставка богаћења светске капиталистичке елите. У једном тренутку Французи су, бежећи од десне (Ле Пен) опције, изабрали представника глобалне елите који жели да очува логику даље репродукције и продубљивања већ постојећег класног јаза. Та изборна одлука је сада погодила кућне буџете. Но, како су француска политичка култура и историја специфичне (и како тих минималних 1.200 евра чине социоекономски положај ипак далеко другачијим од положаја оних који живе у земљама у којима се ради за долар дневно и где је тешко очекивати велике побуне), не чуди што се први масовни и поприлично радикални бунт против капитализма (који је, иначе, због свог агресивног карактера изазвао и осуду дела јавности), оличеног у Макроновој политици, појавио на улицама Париза.

Као и у време када је Сјејес писао спис, и данас је 96 процената становништва у политичком смислу ирелевантно. Спреге између мултинационалног капитала и светске политичке елите толико су јаке да их никакво гласање на изборима не може пољуљати. Људи настављају да раде много за мале паре, у лошим условима, обесправљени и лако заменљиви. Сматра се да је у реду радити без уговора на „дуже стазе”, прекарно, нестабилно и неизвесно. Уосталом, ако нећеш ти – има ко хоће. Зато треба пажљиво саслушати глас Француза; њихове поруке не тичу се само њихове локалне ситуације (мада би било лепо да се сете колико је људи на свету у још горем положају) и размислити о томе да ли је можда дошло време за повратак на неке од идеја с краја 18. века.

*Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду


Коментари1
e8eb0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Euskirchen
Nadam se niste zaboravili da je ista ta Francuska od čuvene revolucije 1789. do 1914. imala četiri diktature (dve kao ustavna monarhija dve kao carstvo) i tri puta bila republika. Zašto, skoro uvek, levo orijentisana univerzitetski obrazovana elita zaboravlja koliko veliki državni aparat košta i uništava sve staleže. Ništa niži staleži nisu dobili, u Francuskoj posle proglašenja republike, nisu dobili.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља