уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:46

Како је почело

понедељак, 31.12.2018. у 09:27

Било је то давне 1952. године. Титово време, како се данас говори. Тада је Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ) била велико индустријско градилиште. Мој отац, предратни грађевински инжењер, био је, одлуком у то време Савезног министарства за индустрију и грађевинарство из Београда, у коме је био запослен, послат у Црну Гору, ради оснивања грађевинског предузећа „Црна Гора” из Никшића. Задатак ове фирме био је првенствено стамбена изградња скоро разрушеног Никшића, после Другог светског рата, изградња железаре, хидроцентрале „Перућица”, и других индустријских објеката. Никшић је у кратком периоду од десетак година, од педесете до шездесете године прошлог века израстао у велики индустријски град, други по величини у Црној Гори. Наравно, како су потребе за стручном радном снагом изградњом расле, из целе земље су долазили стручњаци са породицама, од инжињера разних профила, лекара, професора, занатлија и свих других профила у потрази за „кором хлеба”.

Тих година, у зимској сезони, за грејање Никшићана и становника околних села користило се углавном дрво. Добро се сећам, била сам дете од десетак година, те 1956., када се у Никшићу, у касну јесен, појавио велики број младих са белим капама, које су називали „кече”, а дошли су са Косова и Метохије у Никшић, да зараде за живот. Људи који су носили те капе себе су називали Арнаутима, а становници Никшића звали су их Шиптарима. Они су ишли од куће до куће и били ангажовани од мештана претежно за истовар дрва са камиона, сечење тих дрва и убацивање у подруме, и друге сличне послове. Деца из улице у којој сам становала окупљала су се око њих, гледала шта раде, и слушала шта говоре њима неразумљивим језиком међу собом. Сви су они са мештанима разговарали на одличном српском језику. Били су мирољубиви и не сећам се да је било икада неког инцидента или свађе са локалним становништвом. Пошто су радили више сати дневно, у време ручка, када би их домаћини питали шта да им донесу да једу, тражили су само хлеб и зашећерену воду, у коју су умакали хлеб.

Моја мајка је ангажовала те људе са Косова да и нашој породици исеку дрва и убаце у подрум. Како је као дете одрастала у Пећи на Косову и Метохији и Пљевљима у Црној Гори и познавала менталитет тих људи, знатижељна, како је била професор географије, разговарала је са њима, распитујући се из ког су места са Косова, како се тамо живи, о породици и сл. Ми деца, смо са великом пажњом пратили те разговоре. Сви су они, иако врло млади, имали многобројне породице, којима су слали новац за живот. Сећам се добро да су мојој мајци причали да би новац који зарађују био довољан за скроман живот њихове породице, да није било потребно да верским поглаварима у својој џамији дају од своје зараде једну четвртину. Мајка је питала зашта тај новац служи, и они су јој рекли да то тачно не знају, иако су начули да се тако сакупљени новац шаље у Америку, за њихову верску организацију која се тамо налази. Ту обавезу морали су беспоговорно да извршавају.

Олга Лапчевић Вељковић,

професор у пензији, Београд


Коментари7
2180e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Moj deda je vrsalicom isao na Kosovo i vreso im tamo 1970 i neke. Iz Pomoravlja polako na Kosovo da vrse. Nisu oni dolazili ovamo da vrsu nama, jer slabi bili. Tako dugo na Balkanu a tako nerazvijeni. :)
električar
A i dalje tvrdimo da vera i sujeverje nisu oružje u rukama vlastodržaca (mnogi ih zovu političarima).
soko
Bila su to divna vremena, Srbi su bili gospoda a Siptari gradjani drugog reda, samo u Pristini bilo je 10000 vojnika i naravno svi staresine bili su Srbi a u policiji na 5o Srba mozda jedan Albanac.
Zoran
Na 50 Srba jedan Albanac? Pa tada je u Srbiji bilo jedno 6 miliona Srba i jedno 500.000 Albanaca. Dosta je bilo Albanaca u vojsci. ocete i da komandujete? Pa vidi, komanduje onaj koji zna, ne onaj koji ne zna ili je slabiji. Dodji ovde u Ameriku oa im komanduj. Iam da ih slusa bar poal zivota, pa polse MOZDA naucis nesto i ako si talenat m,ozd ai ti komadujes nekom.
Препоручујем 4
soko?
или Сокољ?
Препоручујем 7
Raca Milosavljevic
... hvala Politici za objavljivanje ove jednostavne price ... mali prilog za pravu istinu ...
dipl. agronom
Sto rece srpski sef diplomatije : ...preokrenuli smo rezultat...!! I sada imamo Drzavu po meri ( i ukusu ) naroda...
Препоручујем 2

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља