Универзитет у Виљнусу је најстарија највиша академска установа у Источној Европи. Основан је као католички универзитет и академија 1579. године уздигавши се из ранга колегије основане 1570. од Језуитског реда који је у Виљнус дошао на позив бискупа Виљнуса Валеријана Проташевичуса да се духовно и догматски бори против нарастајућег таласа протестантизма. У почетку је било само два факултета – филозофије и теологије – да би данас универзитет у свом саставу имао 12 факултета и нешто више од 20.000 студената (по броју студената је највећи у Литванији). Правни факултет је основан 1641. а факултет медицине 1781. године.

До раног 19. века предавања су се одржавала на латинском језику, тако да је био отворен за све студенте различитих народности и вероисповести који су владали тим језиком уз услов да су били племићког порекла.

Универзитет је познат по астрономској обсерваторији која је основана 1753. године и као таква била једна од најстаријих и највећих у читавој Европи. Стари кампус универзитета се налази у срцу Старог града, заузимајући читав један кварт са 13 дворишта и зградама око њих које су зидане у различитим временским епохама и у различитим архитектонским стиловима: готика, барок, ренесанса, рококо, класицизам и еклектика. Универзитет је од 1803. године носио име Руски царски универзитет, који је по декрету руског цара Николе Првог затворен 1832. због учешћа великог броја студената и професора у литванско-пољском устанку против руских царских власти 1830−1831. године (данашња територија Литваније је била у саставу Царске Русије од 1795. до 1918). Између два светска рата (1919−1939), када је Виљнус са околином био у саставу Пољске, универзитет је радио под именом Универзитет Стефана Баторија (Стефан/Иштван Батори био је краљ Пољске и велики кнез Литваније који је 1. априла 1579. издао краљевску привилегију о преименовању језуитске колегије у универзитет и академију). У међуратном периоду је на овом универзитету студирао будући добитник Нобелове награде за књижевност – Чеслав Милош. Чувени пољско-литвански песник Адам Мицкијевич (1798−1855) најпознатији је дипломирани студент овог универзитета. За време совјетске администрације након 1945. године универзитет је реорганизован према тадашњем совјетском моделу.

У оквиру универзитетског комплекса, у његовом Великом дворишту, налази се и једна од најлепших цркава у Литванији – барокна грађевина посвећена свим свецима који носе име Јован. Прва црквена грађевина на овом месту потиче одмах након званичног покрштавања Литваније 1387. године и била је у готском стилу. Каснобарокни облик црква је добила у периоду од 1738. до 1749. након великих пожара у граду, који су и ову богомољу доста уништили. Данашњи облик јој је дао чувени барокни архитекта из Виљнуса – Јохан Кристоф Глаубиц (рођен у Шлезији, умро у Виљнусу). Црква је према његовом пројекту имала 24 олтара, а у њену унутрашњост је могло да стане и до пет хиљада људи. Данас је ова богомоља универзитетска црква у којој се поред редовних литургија/миса одржавају и концерти, хорска такмичења, додела студентских диплома као и разни фестивали. Поред цркве се налази велелепни петоспратни звоник висине 63 метра са декоративним крстом висине 6,2 метра.

У историјату Универзитета у Виљнусу дугом више од 450 година је на српском језику одбрањена само једна докторска дисертација (2002. на Филолошком факултету). Њен аутор је истовремено и аутор овог текста који је, између осталих наставних предмета, на Катедри за словенску филологију предавао и предмет српски језик и филологија.

Др Владислав Б. Сотировић