субота, 23.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:34
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 29. ДЕЦЕМБРА

Срећна нова 2114!

петак, 28.12.2018. у 12:00
Шума у којој се саде стабла за библиотеку будућности (Фото Кети Патерсон/Future library)

ДВАНАЕСТИ ИГРАЧ

И док је, поводом обележавања српске победе у Првом светском рату, домаћа публика, између осталога, токсикована прецењивањем вредности Јаковљевићеве Српске трилогије и прећуткивањем, рецимо, Петровићевог Дана шестог или Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског, светска јавност се бавила феноменом једне сасвим необичне идеје шкотске уметнице Кети Патерсон коју она већ четири године остварује у Норвешкој

Интересовање наше јавности за проглашење „речи године“ нагло је порасло након што је ту необичну титулу 2016. понео израз постистина, који је још касних осамдесетих година двадесетог века сковао и први записао амерички писац и сценариста српског порекла Стив Тешић. Некако у исто време, домаћи читаоци су, захваљујући ужичкој библиотеци, добили прилику да прочитају српски превод Тешићевог постхумно објављеног и у свету награђиваног романа Кару. Прича о последњим данима холивудског сувишног човека, писца који се бави преправљањем и тржишним прилагођавањем туђих сценарија, у неку руку јесте и најшире могуће објашњење постистине, без које не би била могућа производња и злоупотреба лажних вести, на чијој производњи и пласирању почива данашњи политички светски поредак. Довољно је прелистати новине и „прошетати“ телевизијским каналима па стећи утисак о томе до које мере је јавно мњење затровано гласинама, неаргументованим оптужбама, претераним реакцијама, непрофесионалношћу и језиком мржње.

Отуда нас нимало није зачудила одлука стручног тима „Оксфордског речника“ да за реч 2018. године буде проглашен придев токсично.

Како стоји у образложењу, „људи су током ове године више него икада до сада користили реч токсично, не би ли њоме описали широки дијапазон ствари, ситуација, брига и догађаја“.

Вуле Журић

КРАТКА ИСТОРИЈА ПОЗНАТЕ ГРАЂЕВИНЕ
Пупин, Ленон и Розмарина беба

Откако је сазидана па до данас, Дакота је била адреса богатих и славних. Интересантно је да нису паре биле најважније. Познато је да Џону Ленону нису лако дали дозволу за усељење, јер су се стари станари прибојавали најезде радозналаца. У овој чувеној згради становао је и Михајло Пупин до своје смрти, 1935.  Зграда Дакота: новац за градњу потицао је од патента и прихода фирме за прављење сингер шиваћих машина

Зграда Дакота: новац за градњу потицао је од патента и прихода фирме за прављење „сингер“ шиваћих машина (Фото: Б. Димитријевић)

Међу бројним гафовима које сам направио током свог другог боравка у Њујорку је и тај кад сам, док смо се шетали Централ парком, својим домаћинима показао на једну зграду и рекао: ова Дакота уопште није тако импресивна у природи као што је у филму Розмарина беба. Наравно да се испоставило да то уопште није била чувена зграда из филма. Мени су је приликом мог првог боравка у Њујорку неки други домаћини показали у касним ноћним сатима, после бурног провода, а ја сам касније помешао број улице, те је тако дошло до забуне.

Чувена стамбена зграда која је, што сам ипак установио, врло јединствена и скоро ју је немогуће помешати са неком другом, подигнута је пре више од 130 година, у време кад су Њујорком господарили коњи и кочије и уздигнута парна градска железница. Био је то град коме су замерали недостатак софистицираности једног Париза или Лондона, прљав и чађав, али са наглим приливом новца и врло агилне предузетничке класе. Новац за градњу Дакоте потицао је од патента и прихода фирме за прављење сингер шиваћих машина. Подигнута је на рубу насељеног дела града, усред чатрља у будућем Централ парку и обрадивих површина, па отуда и име, по далекој и неистраженој територији Дакоте. Огромна капија испред које је убијен Џон Ленон имала је надсвођени део, да штити станаре од кише, ветра и снега док улазе или излазе из кочије. Станови с плафонима висине од преко четири метра имали су салоне, библиотеке, посебне трпезарије за вечере и доручке, собе за примање и све просторије су биле повезане, а друга врата су водила у ходник којим је послуга, да се не меша са домаћинима и гостима, могла да доноси и односи храну, пиће, постељину и остало. Већина зидова била је обложена квалитетним дрветом, а новина су били лифтови, у прво време наравно не на струју, него на пару од котлова за топлу воду и централно грејање, које се заснивало на циркулацији топлог ваздуха кроз отворе у зидовима и поду. Све до прве половине двадесетог века, сматрало се да зграде до шест спратова висине нису морале да имају и лифтове.

Бранко Димитријевић

ИНТЕРВЈУ
Југославији је требало више времена

Држава је између два светска рата била поприште сукоба „културе победе“ и „културе пораза“, а ни подршка савезница Британије и Француске се није испоставила као дугорочна

(Фото: Лична архива)

Сасвим случајно сам се заинтересовао за југословенску историју јер сам као студент на размени провео два семестра на Универзитету у Београду. Онда сам због доктората изучавао Хрватску после Првог светског рата, што је послужило као основа за књигу. Никад нисам имао планове да постанем аутор или историчар југословенског региона, али корак по корак, то се догодило, каже историчар Џон Пол Њумен у интервјуу за Политику поводом своје књиге Југославија у сенци рата о међуратној Југославији.

Овај наслов је на енглеском језику објавио Универзитет Кембриџ (Цамбридге Университy Пресс), а недавно се појавио и на српском језику у издању „Службеног гласника“ и преводу Дмитра Тасића. Пишући о међуратним проблемима државе Јужних Словена, стручњак за Југославију и предавач европске историје 20. века на Универзитету Мејнут у Ирској објашњава да су до друге половине тридесетих година Француска и Велика Британија у потпуности препустиле државе источне и средње Европе на милост и немилост нацистичкој Немачкој. Значајан део посвећује и улози војних ветерана у невољама у јужнословенској краљевини јер су се они борили на различитим странама и имали другачија виђења Великог рата и заједничке државе. „Као што су бројни српски борци били носиоци национализма, подржаваоци апсолутне власти краља Александра и противници парламентаризма и као што су одиграли важну улогу у формирању четника Драже Михаиловића, тако су и хрватски солдати имали исту такву улогу у усташама”, пише Њумен. Због тога закључује да су ветерани из балканских ратова и Првог светског рата били значајна карика у идеолошком организовању група које су се сукобиле током грађанског рата у Југославији 1941–1945.

Јелена Стевановић

КУЛТ ЛИЧНОСТИ У 21. ВЕКУ
Ко ће спасти цивилизацију?

Култ личности као озбиљан друштвени феномен, у 21. веку, не показује знаке одумирања. Између осталог и због тога што га свемоћни комерцијални медији просто обожавају

Грађани Пјонгјанга клањају се статуама Ким Ил Сунга и Ким Џонг Ила (Фото Википедија/ CC. By. SA 3.0)

Угледна америчка сенаторка Елизабет Ворен, коју многи виде и као главну кандидаткињу левице на наредним председничким изборима, 2020. године, овако описује стање у свету: „Комбинација аутократије и корумпираног капитализма је фундаментална опасност за демократију, како у САД, тако и широм света. Опасност је због тога што економска корупција не познаје границе – а у глобалној економији корупција доноси стратешку предност.“ Истовремено, Јанис Варуфакис, који се истиче као водећи левичар Западне Европе, овако види ситуацију: „Запад клизи у ’постмодерне тридесете године’, где десничарски популисти справљају отрован коктел сачињен од културе страха и исказивања беса, док неки други желе потпуну демонтажу постојећег естаблишмента.“ Посматрачи страхују да, сви заједно, играју на самој ивици вулкана. Јер, како пише Фајненешел тајмс, оно што уједињује Трамповог бившег саветника Стива Банона са француским жутим прслуцима и британским брегзитовцима није само њихова воља да преокрену постојећи поредак, него је то и њихово уверење да најгоре, што у томе може да се деси, јесу пролазне економске недаће. Нико, од свих њих, нема активну жељу да дође до распада цивилизације. Они само превиђају могућност да се тај распад деси као нехотична последица њихових активности.

Да ли, онда, идемо ка невероватној ситуацији у којој ће, могући распад цивилизације, да спрече управо они политички лидери за које Запад сматра да су око себе изградили, за демократију тобож незамисливи, култ личности? Да цивилизацију спасавају Ким, Орбан, Путин, Си, Ердоган? Та, на први поглед, апсурдна ситуација дошла би као финални у низу удараца, али и аутоголова, које Западне ’демократије’ задају не само општеприхваћеном статусу кво, већ и самој основи на којој се савремени капитализам, тако успешно и спектакуларно, развио после победе у хладном рату. Али, дилеме не може бити. 

Станко Црнобрња

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари2
07c07
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драган Јанковић
Шта Вулету Журићу смета „Српска трилогија", чији он дух не може да разуме. Мало, па мало он се чеше о битне моменте српске културе. Уосталом, шта рећи о човеку кога ни изгон из Сарајева није ослободио југоносталгије.
zoran stokic
Karl Vitfogel je u razdoblju od 1931-1957. napisao niz studija pitajući se „čovečanstvo, kuda idemo?“ Kada se u SSSR-u i Kini suočio sa staljinizmom i maoizmom, ovaj marksista se latio pera da bi bio od koristi, tj. da bi objasnio posledice tog „birokratskog državnog ropstva“. Takođe je na svojoj koži 1933. osetio strahote Hitlerovih logora u nastajanju. Knjiga „Orijentalna despotija“ bila je njegovo poslednje upozorenje da će se svet pretvoriti u neki oblik pakla ako 2/3 država sveta i dalje ostanu u stegama svog političkog i kulturnog monocentrizma. Ako svet, govorio je tada, ne bude izvukao empirijske pouke iz despotskog kulturnog nasleđa, vreme za normalan, uređen život u svetu će brzo isteći. Nudio je rešenja da pomoću policentričnih građanskih društava svet postane „globalni grad“! Njegova upozorenja su prenebrgnuta i Svet sve više liči na "globano selo" na uniju Bantustana!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља