среда, 16.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:01
У СУСРЕТ НАЈЛУЂОЈ НОЋИ

Официрски балови и дочек уз рестрикције струје

Нова година је тек после Другог светског рата постала државни празник, до тада се већи значај придавао прослави Божића. – Младеж у кафанама, политичари и генерали на двору
Аутор: Јован Гајићпонедељак, 31.12.2018. у 18:00
(Фото Д. Јевремовић)

Пре тачно 105 година – 2. јануара 1914, на првој страни „Политике”, испод озбиљних тема које као да су наговештавале бурне догађаје који ће ускоро уследити, објављена је мала, шаљива прича у којој се, поред осталог, каже: „Један мој познаник страшно се љути на честитање Нове године, која му личи на прошњу или чак изнуду. Мислио је најпре да јучерашњи дан проведе код куће али је победила његова љубав према локалима, па је учинио ово: купио је за шест гроша 20 шарених календарчића и слободно ишао где је хтео. Кад је у неком локалу келнер стао испред њега и извадивши календарчиће рекао му љубазно, срећна вам Нова година, он се одмах машио за џеп и извадивши један од својих календара рекао још љубазније – хвала и вама.”

Ова симпатична прича која говори о варошким наравима и обичајима у вези с обележавањем тог празника уједно је и једина у којој се, јануара 1914. Нова година спомиње. Других текстова у вези с њеним дочеком – нема. То није ни чудо будући да је Новој години тада придаван много мањи значај него данас. Варошко становништво још је и обележавало долазак „новог лета” нешто свечанијим ручком, понегде су, нарочито у официрским домовима, одржавани новогодишњи балови и прославе, а виђенији политичари и генерали су првог дана јануара одлазили у двор да краљу честитају Нову годину. Али, све то није утицало да се 1. јануар значајније разликује од осталих дана. По селима, где је тада живела већина становништва Србије, њен долазак готово се није ни примећивао. Много већи значај је придаван Божићу, као и обичајима даривања везаним за детинце, материце и очеве (недеље које предходе овом празнику). Ваља напоменути да је до 1918. у Србији био важећи јулијански календар, тако да је Нова година била после Божића. Зато је, ако ништа друго, и трпеза тог првог јануара морала бити мрсна.

Ствари су се донекле промениле после Првог светског рата. Створена је нова држава у коју су почели продирати обичаји са Запада. Увећали су се и градови, посебно Београд, чије се становништво између два светска рата утростручило, а прешло се и на нови, грегоријански календар. Све је то доводило до промена у понашању, али и стварало одређене забуне које до данас нису превазиђене. То се односи и на прославу Нове године, која се дочекивала два пута – она „званична” 1. јануара, а „јулијанска” (често називана и православна) тринаест дана касније.

Тако је било и пре деведесет година, на дочеку „званичне” 1929. Али, те године дочек су покварила два догађаја. Први је била јака, готово пролећна киша која је падала 31. децембра увече, а други много важнији – све сложенија политичка и економска ситуација у Краљевини СХС, која ће само недељу дана касније довести до завођења шестојануарске диктатуре. Судећи по извештају „Политике” од 2. јануара 1929, највеселије је било у скупим локалима, попут „Руске лире”, где је свирао џез и Београдског тениског клуба, где су наступали најпознатији певачи. У кафани код „Малог Арапина” у Поенкаревој улици служене су крофне, а један од најдражих гостију био је песник Тин Ујевић, док су позоришни глумци наступали у „Коларцу”. Већина се, изгледа, у локалима краће задржавала: „Теразије и околне улице остале су живе током целе ноћи. Младеж је мењала локале и изгледало је да је било више света на улици, него у кафанама”, писала је „Политика”.

Мада је Нова година постала државни празник тек 1955. године, усвајањем новог Закона о државним празницима, већ у првим годинама после ослобођења осетило се да дувају други ветрови, који ће овом датуму донети много већи значај: „Социјалистичка Југославија достојно се припремила да дочека 1946. годину, прву коју наша земља дочекује у потпуној слободи, ослобођена од окупаторских банди са кукастим крстом. Година у којој се отварају светли видици победа на пољу изградње и обнове значајних као и они на бојиштима”, писала је „Политика” јануара 1946. Те године, последњи пут изашао је и „Божићни додатак”, али без преношења ставова СПЦ, божићне посланице и текстова верског карактера. Додуше, Деда Мраза још није било, али је већ првих послератних година 31. децембар проглашен за Дан дечје радости, када су најмлађи (тада је било и много ратне сирочади) добијали поклоне и ишли на различите прославе. Већ тада је уведена и пракса да се Јосип Броз 1. јануара путем радија обрати грађанима и пожели им срећну Нову годину.

Нове „стилове” у обележавање овог празника донеле су ратне деведесете, током којих се Нова година дочекивала уз више оружја, све већа социјална раслојавања и нове, много мање урбане музичке правце. Памти се и „сиротињски” дочек од пре четврт века, у време највеће хиперинфлације, када је 1994. година због штрајка рудара „Колубаре” дочекана уз честе и вишесатне рестрикције. Али и тих година умело је да буде весело, а људи су настојали да барем у најлуђој ноћи забораве на свакодневне бриге и једни другима пожеле срећу у Новој години.

Све Титове нове године

Дочек 1959. у Индонезији
(Фотографије са изложбе Музеја историје Југославије)

Тито је много допринео афирмацији овог празника, нарочито од половине педесетих, када су паралелно са привредним развојем земље и новогодишње прославе постале све гламурозније. Од 1945. па до своје смрти, Тито је само три пута Нову годину прославио у иностранству. Осим у Београду, где је Нову годину обично дочекивао у својој резиденцији у Ужичкој 15, Дому гарде или згради Извршног већа Србије, Тито је за Нову годину радо одлазио у Хрватску и Словенију, посебно на Брионе, где је дочек у његову част организован чак седам пута.

Дочек 1962. на Брионима
(Фотографије са изложбе Музеја историје Југославије)

У Сарајеву је дочекао 1961. годину, у Милочеру 1973, Новом Саду 1977, док је последњи пут Нову годину дочекао 1980. у војној установи „Карађорђево”. Током ових свечаности радо се дружио са најпознатијим певачима, глумцима и спортистима бивше Југославије, а друштво му је, осим државних званичника, правила и супруга Јованка.


Коментари3
af02e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

islam hajrudin
Ne mogu Srbi bez Tita i to ti JE!
Чика Мика
Браћо Срби, овај текст је веома поучан. Држите се онога што је ваше.
Zoran
Drzimo se, sto ga se vise drzimo, mladi sve vise napolje.
Препоручујем 3

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља