четвртак, 17.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
НЕ САМО О ПОСЛУ Иван Иванов

Први београдски „папарацо”

Као млади фоторепортер се прославио сликајући Зорана Радмиловића, Милену Дравић и друге познате глумце, а данас је камеру заменио четкицом и сликарским платном
Аутор: Милош Лазићсреда, 02.01.2019. у 08:01
Неке од насловница (Фото Жељко Синобад)

Било је то средином шездесетих, у време кад се на Ликовну академију уписивало по десетак студената, па момчић из Неготина на Вардару забасао у престоницу са дипломом угоститељске школе и са искуством од неколико година бављења келнерајем и сродним пословима није имао чему да се нада. Изузетан цртачки таленат Ивана Иванова није прошао незапажено, уз то, дошао је из Македоније, тада још неразвијене републике, што је будућим студентима давало какву-такву предност, али није успео.

Ту прву годину ишчекивања следећег пријемног испита проводио је код Сергеја, у Уметничкој школи у Шуматовачкој улици, на Чубури. Ту га је затекао и човек који се представио као ликовни уредник „Политикиног Забавника” (нажалост, име му се затурило у лавиринту сећања).

Мачке за први посао

– Трагао је за илустраторима – прича Иванов, чувени фотограф, пребирајући по успоменама. – Одвео ме је у редакцију... Не сећам се ко је био на челу нашег најстаријег дечјег часописа, али он је однекуд исукао малу фотографију Стевана Христића, као да је за личну карту, и наложи ми да га нацртам. Ко зна где и од кога сам чуо да су великог композитора смиривале мачке, да их је обожавао и одувек био окружен са неколико тих умиљатих створења? Тек, нацртао сам га прилично верно, а цртеж докитио мачкама. Сутрадан ујутру, он покаже ту илустрацију својој секретарици и упита је зна ли ко је на њој, а она као из топа одговори – „Па, зар не препознајете Стевана Христића?” Илустрацију је пустио преко две стране, а науштрб текста. И, ето, тако сам се затекао у новинама.

Истим послом је наставио да се бави у „Гласу”, у редакцији радо читаног „Филмског света”. Овамо су долазили глумци, музичари, сликари...

– Па, иако је све деловало идилично, између мене и сталног запослења испречила се факултетска диплома. Џаба сам објашњавао да радим управо да бих се уписао на академију. Тако је нас неколико извисило. Разочаран, умало да напустим посао и запослим се као кувар на броду!

Баш у то време, на насловној страни часописа „Ел” објављен је портрет Софије Лорен, мегазвезде светског филма, а некоме је пало на памет да исту фотографију објави код нас. Данас би то у свемогућем „фотошопу” могло да се обави као од шале, али тада су главни посао преузимали ретушери како би с фотографије уклонили све сувишно, па и заглавље тог чувеног француског часописа.

– Тај посао су поверили мени, али то није било ретуширање већ „рестаурација”, јер је слика имала такозвани новински растер, „тачкасту структуру”, као последицу технике штампања. Не знам колико сам сати или дана провео над сликом с четкицом у руци...

Али, успео је. Тако је и примљен у радни однос, а на Ликовну академију је помишљао све ређе.

Дружење са каскадерима

Још нешто је оставило траг на Ивановој каријери. Позната кафетерија „Код коња”, на престоничком Тргу републике, била је стециште и неколико познатих каскадера, међу којима су били Воја Крстарица, Шкиља, Шок, Бата Камени...

– Једном ме је Шок замолио да му снимим неколико фотографија, јер су му потребне за некакав филмски каталог, шта ли – сећа се Иван. – Како да не, снимим га у студију. Био је одушевљен, а слично је реаговао и Милорад Јакшић Фанђо, кад му их је овај показао. То је било пресудно да се посветим протагонистима филма чешће него другим темама.

Догодило се то у време када је већ прешао у „Практичну жену” која је тада важила за најтиражнији домаћи женски часопис, а радио је и за „Дугу” која се стидљиво промаљала на тржишту штампе.

– Најчешће сам фотографисао познате личности из света уметности и поп културе, али сам хватао себе да уживам радећи са Душком Савковићем, Драгољубом Голубовићем Пижоном, Браном Црнчевићем, репортерима и писцима који су често писали за „Дугу”. Та дружења умеју да оплемене. Умало да се узохолим, али на земљу ме је спустио Пепи Костић, главни уредник „Практичне жене”, када ме је једном „произвео” у – папараца! То сам доживео као тешку увреду јер сам о таквим фотографима мислио све најгоре...

Погрешно. Пепи није ни помислио на упорно досадне фотографе што вребају голицаве детаље из приватног живота познатих људи, већ на оне са привилегијом да такве личности икада снимају.

– То сам схватио тек доцније, када сам приметио да су многи глумци и људи из света уметности уопште, они који су међу мојим колегама важили за недодирљиве прзнице, пристајали да их снимим једино ја! Толико поверење и многа искрена пријатељства стекао сам тако што своје, исправније њихове фотографије, никад нисам злоупотребио. Увек бих им односио све снимљено да скупа одаберемо шта је за објављивање, а оно што претекне поклањао или уништавао пред њима! Никад се нисам бавио препродајом „испод руке”, због тога данас у својој документацији имам само фотографије које су објављене, уз још неколико које су ми драге успомене... и „само за моје очи”.

Биле су, изузетно, и „за наше очи”, а међу њима посебну пажњу плени колекција фотографија познатих, али – из најмлађих дана, тако рећи у дечјем узрасту.

– Наслутио сам да обећавају – пропратио је то шалом, па се уозбиљио.

Најчешће и најрадије је снимао оне глумце који су нерадо или никако пристајали на фотографисање, а посебно издваја Зорана Радмиловића и Бату Стојковића, мада је и Милена Дравић у последње време и бежала од објектива радозналих.

– То поверење бих могао да илуструјем причом да сам сигурно једини фотограф који је спавао у соби једне актуелне председниковице – уозбиљио се. – Збило се то у Босанском Новом, на снимању завршних сцена серијала „Жене”, кад сам „извисио” за собу. У предворју хотела, где сам намеравао да дремнем до јутра, затекла ме је Мира Ступица, наша позната глумица и моја стара познаница, али тада већ и супруга Цвијетина Мијатовића, председника Председништва Југославије. Пошла је некуд у провод, па дознавши шта ме је снашло, великодушно ми уступила своју собу. „Али, само до зоре, док се не вратим”, нагласила је уз смех.  

Повратак младалачком сну

Сличне догодовштине имао је са Ружицом Сокић, Вером Чукић...

– Постоји она изрека „Једном новинар, увек новинар” – прича Иван. – А она важи и за новинске фотографе. За већину, али не и за мене. Јер, ја сам заиста „окачио камеру о клин” оног тренутка када сам отишао у пензију. Нисам се препустио доколици, већ сам се вратио младалачким сновима. Сео сам, коначно, за штафелај.

Слике су му средњег или малог формата рађене на лесониту чешће него на платну, а на њима, као мотив, пејзажи и такозване мртве природе, понеки портрет.

– Моје седење пред штафелајем је трагање за бојом, композицијом... то је повратак у младост после више од пола века – каже Иванов.

Не Јанаћко већ Бурдуш

Онда, кад су се улице празниле због урнебесних епизода телевизијске серије „Музиканти”, Раде Ранчић, ликовни уредник „Дечјих новина”, тражио је од Ивана да илуструје насловницу с ликом глумца Јована Јанићијевића.

– Шаљем ти Јанаћка вечерас – одговорио сам му, а он ми завапи с оне стране: Не Јанаћка, већ Бурдуша. Ма, знао је да је реч о истом човеку, али је инсистирао да на илустрацији буде препознатљив управо лик контрабасисте, „мечкара” из серије рађене по причи Жике Лазића... Та серија, осим што је била пресудна за Жикину каријеру, променила је глумцима надимке, па је Драган Зарић доживотно остао Лепи Цане, Јован Јанићијевић почео да се одазива на Бурдуш, а Милан Срдоч на Рајко.

 

 


Коментари0
b99a1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља