субота, 21.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:23
ИНТЕРВЈУ: Дуња Јоцић, кореограф и редитељка

Ворхолов живот као инспирација

Гимнастиком сам се бавила дуго и озбиљно и била сам репрезентативка Југославије. Стање у држави, рат, затворене границе и немогућност путовања на турнире и такмичења су ме окренули ка свету уметничке игре
Аутор: Биљана Лијескићчетвртак, 03.01.2019. у 20:00
(Фото БФИ)

Којим год путем да крене Дуња Јоцић увек покаже раскошан таленат, а државне границе и различите културе јој нису препрека, већ подстицај. Сада живи и ради у Амстердаму као балерина, кореограф и редитељка. У раној младости се доказала као успешна гимнастичарка, а потврдила се и у свету филмске режије. Њен кореографски и играчки деби у Београду се догодио 2007. на 11. Фестивалу кореографских минијатура са делом „Без цвећа, молим”, када је била троструко награђена. Годину дана касније је у представи „Not me” на Белефу одушевила публику. Али тада је већ градила своје позиције на Западу где је њена прва степеница деведесетих била Академија за савремену игру у Ротердаму у којој је учила на кореографијама чувеног Ханса ван Манена.

Пут је затим одвео у Лил, у Норд театар. У Гронингену је запажене продукције остварила са трупом „Клуб Гај & Рони”. Дуња Јоцић биће нови лауреат награде „Вип позива” на наредном 16. Београдском фестивалу игре када ћемо видети њен комад „Не говори са мном док спавам” у продукцији Корзо театра из Хага.

– Представа „Не говори са мном док спавам” је инспирисана заједничким животом Ендија Ворхола и његове мајке Јулије, али је и потпуно слободна у интерпретацији. Није заснована на правим догађајима осим податка да су они заиста готово читавог живота живели заједно. Овај комад је у Гронингену на Фестивалу „Noordernzon” постигао изузетан успех. На моје велико изненађење одмах после тога смо добили много позива за извођење по Холандији и свету. Настала је 2015. године, а ми је и даље играмо. У питању је права реткост, јер је културна политика у Холандији другачија. Представе се углавном „одиграју” током једне сезоне.

Колико вам значе признања и каква су вам осећања кад је реч о награди „Вип позива” БФИ и о гостовању у домовини?

Занимљиво је да сам ове године на најважнијем фестивалу игре у Холандији добила једну од најпрестижнијих награда коју можете да добијете, а то је признање за најбољег независног кореографа у 2018. години! Следи „Вип позива” према коме гајим посебан осећај радости и задовољства јер долази из моје земље. Јако сам узбуђена. Волим да радим у Србији и са нашим људима. Жеља ми је да се то дешава чешће. Тренутно имам неколико планова везаних за Београд, тако да сматрам да је награда компаније „Вип мобајл” и Београдског фестивала игре – најбољи увод у нове сарадње.

Бавили сте се прво гимнастиком, шта је пресудило да се окренете игри, упишете Академију у Ротердаму и опробате се као кореограф са делом „Без цвећа, молим”?

Гимнастиком сам се бавила дуго и озбиљно. Била сам репрезентативка Југославије, а потом и свих осталих земаља које смо променили... Стање у држави, рат, затворене границе и немогућност путовања на турнире и такмичења су ме окренули ка свету уметничке игре. На академију у Ротердаму сам отишла сасвим случајно, на наговор мог пријатеља и колеге. То је било 1998. године. Редови испред амбасада и чекање током целе ноћи су били нешто што нисам могла да издржим. Када смо, захваљујући неким драгим људима, пронашли могућност да се ушуњамо преко реда, пристала сам и да уђем у процедуру за добијање визе. Аудицију смо обоје прошли, ја сам остала у Холандији, а мој колега је отишао у Канаду... Београдски кореографски деби „Без цвећа, молим” је најличнија представа који сам икада радила. Она је посвећена мојој мајци Вери коју сам изгубила 2006. године. Мислим да је моја мама заслужна за сваки мој корак од тада.

Која позоришта сматрате „својим”, где се најбоље осећате?

Позоришта се стално мењају, тако да не бих могла да кажем за које бих се заувек везала. Најбоље се ипак осећам у Београду.

Године 2016. радили сте представу „La mode” са јапанским уметницима, потом 2017. комад „Terra Incognita”. Реците нам нешто више о овим остварењима?

„La mode” је диван пројекат који сам радила са јапанском пијанисткињом и уметницом Томоко Мукијамом. Била сам кореограф, а моји играчи су били из италијанске трупе „Spellbound”. Повод је био отварање Опере Националног тајванског театра који је дизајнирао јапански архитекта Тојо Ито. Пројекат је био огроман, прилично захтеван, али веома узбудљив. Радује ме да je Мукијаму и београдска публика имала прилике да чује и упозна, управо на Београдском фестивалу игре, јер је наступила у једном Килијановом комаду. Такође, римски „Spellbound” је давно учествовао на БФИ и поново долази на његово шеснаесто издање где ћемо се срести!

Потичете из породице филмских радника, а неки ваши филмови су донели награде. Који су најупечатљивији по вашем мишљењу и зашто? И на чему новом радите у балету и на филму?

Тако је, сви у породици су из света филма. Мама ми је била монтажер, тата је продуцент, а брат је студирао камеру на ФДУ, али се такође бави продукцијом. Никад нисам помишљала да се окренем филму до момента када сам помислила да идеја коју сам имала ипак није за позориште, него за филм! И тако је то кренуло спонтано 2011 године. „Огледање” је мој први филм који сам режирала заједно са холандским редитељем Маринусом Грутхофом. Ово остварење је пропутовало много и освојило бројне награде на фестивалима. Београдски фестивал кратког и документарног филма га је такође приказао и ту смо добили награду за најбољи експериментални филм. То ми је изузетно драга награда! Затим Хонгконг, Шпанија... номинација за „Голден калф” у Холандији... Тренутно сам у припремама за нову представу. Наслов је „Протагониста”, а премијера је заказана у оквиру „Kadance” фестивала у Хагу. Почетком лета снимам свој трећи филм који су заједнички подржали ФЦС и Холандски фонд за филм. Снимање ће бити у мом Београду.


Коментари2
e1f00
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ivanka Lukateli
Čestitam Dunji na uspehu u profesiji u kojoj je to teško postići, a naročito van Srbije. Na žalost ovde nikada ne bi mogla da razvije svoj talenat koji je imala i na samom početku. Zato takvi odlaze i odlaziće. Neke nagrade od mnogih koje se ovde dele, nemaju nikakvu vrednost. Najveća nagrada bi bila zadržati takve talente i omogučiti im da se razvijaju.
Jelena
Браво за вредну и талентовану, а пре свега скромну Дуњу!!! Њен успех је најлепша порука љубави и поштовања према родитељима који су је увек у свему подржавали.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља