среда, 16.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:47

Радити часно, искрено и упорно

Аутор: Исидора Масниковићчетвртак, 03.01.2019. у 14:10
(Фото Александар Крстовић)

Новинарство је данас на најнижим гранама од када сам почела да се бавим овим послом. Слобода је ускраћена у огромној већини медија и знам да бројни сјајни људи пате што свој посао не могу да раде професионално. Са друге стране, простор је дат „Барбарама” које немушто сричу слова и набадају падеже, што је мање важно од флагрантног игнорисања чињеница о којима говоре, каже новинарка и водитељка ТВ Прва Маја Николић

Она је годинама једно од омиљених ТВ лица које плени, не само лепотом и харизмом, већ и самоувереношћу пред камерама, познавањем материје о којој прича, лепотом говора и културом комуникације која се данас ретко сусреће на малим екранима. Са увек занимљивим гостима и темама у новогодишњих „150 минута” Маја Николић увешће нас у празнични дан.

Иако у великој предновогодишњој гужви, као и све њене колеге које раде у медијима, Маја Николић је одвојила време за „ТВ ревију”.

Прво што нас је занимало јесте шта за њу данас представља изазов у послу, и има ли их после толико година рада у медијима? Такође, дане када се сумирају резултати не само претходне, већ и година за нама, искористили смо да сазнамо како доживљава данас своју професију? Шта она представља – рутину, свакодневни посао или и данас има чари због којих је и почела тиме да се бави?

– Када радите дневни програм, сваки дан је нови изазов. Сваки дан је степеник који прелазите до сутра, до нове емисије, и за мене заиста није важно колико година радим, тај изазов је и даље ту. Можда је данас и већи јер имам већу одговорност сама према себи и према каријери коју сам дуго градила, да не будем необавештена, да не будем неспремна, деконцентрисана... Јако волим свој посао. И јако сам захвална што имам ту ретку привилегију да радим оно што волим, што ми доноси радост и осећај испуњености. Може он да буде и рутина и свакодневни посао, али управо трајање у њему ми даје ту предност да је јако мало непознатих ситуација. Мислим да у тренуцима када сам почињала са послом нисам ни знала шта он заправо значи, шта све са собом носи. У којој мери неке приче носите са собом кући – са искреном емоцијом прича ова позната новинарка која износи свој став и према данашњем стању у новинарству, према непрофесионалним колегама које стају пред камере и укључују се у програм без искуства, знања, са говорним манама, и без лепоте говора, без моралних начела…

– Мислим да је новинарство данас, ако га посматрамо као целину, а не само ако гледамо светле појединачне примере, на најнижим гранама од када сам почела да се бавим овим послом. Слобода је ускраћена у огромној већини медија и знам да бројни сјајни људи пате што свој посао не могу да раде професионално. Са друге стране, простор је дат „Барбарама” које немушто сричу слова и набадају падеже, што је мање важно од флагрантног игнорисања чињеница о којима говоре.

Има ли стога неки савет за младе колеге који тек почињу да се баве новинарством?

– Како дати савет младим колегама? Рекла бих им да раде часно, да раде искрено, да се боре и да буду упорни. Али, ти и такви ће брзо завршити разочарани. Ипак, мој савет стоји.

Што се феномена тиче да је водитељски и новинарски посао при врху жељених занимања, то није ништа ново, наставља Николићева. Увек је било тако. Можда је само некада то била више жеља за престижним занимањем којим не може да се бави свако, а данас – жеља за 15 минута славе коју изгледа може да доживи баш свако.

До сада је нису стизали они тренуци када је пожелела да се бави неком другом професијом. Али, можда, такав тренутак ускоро наступи, каже. Има много послова који би могли бити инспиративни, али још ниједан као овај њен – са великим осмехом и љубављу прича.

За себе каже да мало гледа ТВ, али да постоје програми које редовно испрати, макар уз премотавање. То су Кесићева „24 минута”, Иван Ивановић где увек погледа интервју, ПЉИЖ на Н1 и „Јутарњи програм” на Првој. Радо гледа и серије и срећна је што су домаће поново достигле добар ниво – Бјелине „Сенке” или „Убице” на Топу. А потпуно је и опседнута, како нам објашњава, неким америчким и британским серијама које прати из сезоне у сезону.

Када прича о тренутном ангажману, тврди да јако воли „150 минута” и да није било лако направити овакав резултат у најтежем телевизијском термину. Наша саговорница сматра да људи природно гледају телевизију ујутру и увече, а термин у један је на већини станица нека „црна рупа”.

– Ми смо ту пронашли нашу нишу, освојили смо своју публику и заиста сам поносна на резултате и најпре на своју редакцију.

А да ли су лапсуси ту и за искусне?

– Лапсуси у свакодневној емисији која траје два и по сата су најнормалнија ствар, наравно да се дешавају и то је потпуно у реду. Сама се себи смејем још више него други па сам тако у програму поклањала малог, црног пензионера, уместо пекинезера, а госта сам питала колико километара је изгубио због љубави, мислећи на килограме – грохотом се смеје.

И поред свих тих слатких шала и успомена из живог програма, никада не заборавља да се темељно припреми за сваког саговорника. Увек прочита све што може да нађе на одређену тему. То јој даје сигурност и опуштеност у разговору.

А како изгледа један Мајин дан?

На послу је увек око пола десет и то време користи да се спреми за емисију. Када не ради, онда на ред долазе све оне ствари за које нема времена када ради, било да су то обавезе у кући, било дружење са пријатељима. Редовно тренира, барем три пута недељно. Никада нема проблем да испуни дан. Често пожели да траје мало дуже – искрено нам казује.

Њен непресушни извор испуњености и задовољства су њена породица и њено троје деце, њихови загрљаји. Тада јој нико ништа не може. Разочарају је, поверава нам, најчешће људи, њихова ниска цена по којој се продају, њихов недостатак карактера, људска глупост и бахатост. Али, верује као и многи, најчешће је у свом малом сигурном кругу људи које воли, својих пријатеља и најближих и онда је све ок.

Која су интересовања њене деце, да ли препознаје да ће можда неко кренути њеним корацима?

– Не знам да ли ће било кога од њих занимати телевизија. Не бих ни волела да крену мојим стопама, већ да увек буду своји, аутентични и то ћу охрабривати. Сви ми имамо неки свој пут. Својој деци увек говорим да треба да нађу позив који ће их испуњавати – поручује за крај.

 


Коментари0
81db8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља