субота, 25.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ У СУБОТУ 5. ЈАНУАРА

Двојица зубара

петак, 04.01.2019. у 13:01
(Илустрација Драган Стојановић)

ПРИЧА

Искрено речено, досад нисам видео зубара који извади умњак и на његово место угради вештачки зуб, мада сам, руку на срце, имао прилику да се сусретнем с неколико управо таквих књижевних дела

Интересовање за египатског писца Алаа ел Асванија држи ме већ десетак година. Сваке године бих бар једанпут на интернету проверавао да ли је изашао кинески превод његовог чувеног романа Јакубијанова зграда (роман је код нас објављен под називом Зграда изгубљених снова, прим. прев.), али он, на моју велику жалост, никако да се појави.

Разлог за то моје интересовање прилично је једноставан: био је то писац који је по професији зубар, баш као и ја, који сам пет година живота провео радећи тај посао. Често се у ових десет и кусур година дешавало да новинари током интервјуа које сам давао у разним земљама помену тог египатског зубара који је, како сам од њих сазнао, наставио да ради у својој амбуланти чак и кад се прославио као писац. Изненадило ме је да то чујем, јер сам ја почео да пишем управо зато што више нисам желео да будем зубар који по васцели дан гледа у разјапљена уста пацијената. Па ипак, мој египатски колега изгледа да је уживао у том призору. Претпостављам да је, сваки пут када би неком извадио зуб, заједно с тим зубом из њега извлачио и његову причу, коју би потом смештао у своје романе, док би том човеку намештао вештачки зуб. Јакубијанова зграда је, на основу кратких приказа који су се могли наћи на кинеским веб-страницама, роман који одсликава различите аспекте египатског друштва, док су Алаа ел Асванија описивали као писца који из угла египатског интелектуалца указује на све недостатке тог друштва које користи као позадину за богате и зреле описе ликова. На интернету сам пронашао једну Асванијеву реченицу преведену на кинески у којој он, упитан зашто се у потпуности не посвети искључиво књижевном стваралаштву, објашњава: „Друштво је жива ствар, тако да ти мораш у сваком тренутку разумети његове најновије трендове, што је управо и разлог зашто не желим да напустим зубарску праксу. Иако моја амбуланта ради само два дана у недељи, никада је нећу затворити, зато што је она мој ’прозор’, који отварам не бих ли видео шта се напољу дешава.“

Ју Хуа

ЕСЕЈ
Пуњени фазани и печене шеве

Судећи по савременим кулинарским емисијама из разних крајева света, друштво које рекламира хедонизам одавно је нестало, а на његовом месту се појављује јалова и лицемерна уздржаност. Нови кувари миленијалци зидају куле у ваздуху по рецептима преузетим директно из здравственог картона за оброке астронаута НАСА

Сохи Ким, Апетити, 2008.

Кажи ми шта волиш да једеш, па ћу знати како стојиш с оним стварима.

Судећи по количини свега оног што наше српско племе поједе о слављима и празницима, Казановин приступ љубавном животу само је весела разбибрига наивног извиђача. Нажалост, хедонизам није ударничка дисциплина која се, бар кад је храна у питању, не уноси лопатама већ подразумева префињенији приступ.

У филму Велико ждрање, који је некад скандализовао тада још смерни Кан, четворица пријатеља у друштву елегантних и податних проститутки за своју душу у једној париској вили организују модерну римску гозбу са уметреним низовима чинија пуних прехрамбених иживљавања, међу којима су се сигурно налазили чувени паунови језици из Сатирикона.

Вино, добра храна и секс били су довољни да режисер Марко Ферери распали по француском буржоаском миљеу препуном гротескних и апсурдних пошалица у којима колачи могу добро да послуже онда кад нема хлеба, исмејавши пре свега однос Француза према храни, а кроз храну и однос према голом сексу, који је, посматрајући га испод црвеног фењера Мулен ружа, најлепши, најмаштовитији, најперверзнији кад се за њега плати.

Грађанин, приказан кроз баханалије једног пилота, судије за прекршаје, телевизијског продуцента и шефа ресторана, доделио је себи улогу коју сматра важнијом од љубави. Његова сујета сразмерна величини његовог трбуха налаже му да под пуном заклетвом сачува свет уметности, знања, васпитања, понашања и да га тако конзервираног покаже другима. Како је свако колекционарство врста агресивног нагомилавања, режисер Ферери показује како се у достизању високе тачке ситости рађа побуда да поједеш самог себе. Мацани тадашњег филма, Мишел Пиколи и Марчело Мастројани, уз неприкосновени шарм отмених заводника, једу до сопственог истребљења, приказујући парадоксалну тезу да се не умире само од глади већ може да се умре и од претераног једења.

Љубица Арсић

НА МАПИ УТОПИЈЕ
Два у један: Београд – Буенос Ајрес

Београдска урбана легенда прича како је Роберт де Ниро својевремено питао бармена у хотелу Метропол како прави извесни коктел. Бармен је почео да набраја: прво сипаш пола чаше вискија, па додаш пола чаше леда, па још пола вермута, па пола ликера кирасао, па пола…. „Стани, човече, колико половина има то твоје пиће?”, упитао је Де Ниро. Зависи од половине, мирно је одвратио бармен

Панорама Београда... ми се жалимо на кошаву... (Фото Зоран Анастасијевић)

Овај текст биће мелем за уши аргентинских дипломата у Београду, као и наших у Буенос Ајресу. Бар у почетку. После, можда мање. Његова основна идеја је да су два града на Б, њихова и наша престоница, изузев очигледних топографско статистичких разлика, историје и димензија, суштински један исти град разапет на две стране Атлантика. БсАсБгд, град чији шарм и енергија, креативност и духовитост, заводљивост и лепота, потичу из очајања због трајно немуште стварности. Ко год оде једном у БсАсБгд, жели да се врати, да се проведе у храму културе и забаве, вечитом прибежишту историјски доказане политичке неотесаности српског и месијама, култу личности и популизму приврженог аргентинског народа.

Нема места за анонимност ни за умереност у БсАсБгд. У њему живе један небески народ и столује бог који јесте свеприсутан, али прима у његовом аргентинском делу. Тако кажу једна српска и једна аргентинска пословица. Тако верују људи, тамо и овде. Само народи с увреженим комплексом мање (историјске) вредности могу да створе градове такве лепоте, сигурне куће за људе туробне прошлости и неизвесне будућности. Нико неће умрети од скромности у БсАсБгд, јер само разметљивост има довољно полета да створи надреалистичке градове – на Ла Плати, Дунаву и Сави, на обалама охолости.

БсАсБгд се темељи пре свега на добром вицу, а не на чврстом упоришту гранитне подлоге једног Њујорка, на пример. Мочвара пуна болештина и инсеката натерала је европске авантуристе да два пута оснивају Буенос Ајрес, да га помере тридесетак километара на север, али то их није спречило да град назову – „Добар ваздух”. А шта рећи о смогом и гарежи прекривеном Белом граду у којем је екологија тек од недавно нашла место у политичкој терминологији и новијим речницима? Црни хумор у имену оба града. Јер у БсАсБгд виц је важнији од стварности: ми имамо касапницу „Кад јагањци утихну”; они – месару „Бамби”.

Бранко Анђић

СКРИВЕНИ ЗАПИСИ
Срећни меланхолици

А сада треба замислити неког сасвим обичног, умерено меланхоличног читаоца, додуше помало згрченог, увијеног у мекани покривач, који у трећој деценији 21. века, у сасвим обичном зимском дану, концентрисано, сатима чита једну књигу. Таквог читаоца треба замислити као срећног

Пети Смит на изложби Симониде Рајчевић у београдској галерији „Звоно“, 2010. (Фото Угљеша Рајчевић)

Није тешко запазити једну глобалну појаву, са њеним чудесним модификацијама у нестабилним и сиромашним друштвима, која се тиче несразмере између броја апатичних, анксиозних и депресивних људи, с једне стране, и најезде техника стручне помоћи, самопомоћи и мантри, с друге стране, са мисијом да појединце преусмере ка срећи.

У књизи Индустрија среће политички економиста Вилијам Дејвис (прев. Јелена Петровић, Клио, 2017) позабавио се питањем среће у контексту шире схваћене психолошке економије и посредно дао одговор на наведена запажања. Он подсећа на то да су деведесетих година прошлог века позитивна психологија и мерење среће почеле да обухватају политичку и економску културу те да постоји опасност да наука окриви појединце за патњу и, сходно томе, пропише им медицинску терапију без обзира на разлоге који су томе допринели. Покрет позитивне психологије, наводи се даље у студији, упознаје људе с техникама и крилатицама помоћу којих ће постати срећнији у свакодневном животу; све је више корпорација које запошљавају директоре за срећу; јављају се идеје да се поједине методе уврсте у школске наставне програме ради обуке деце да буду срећна.

Милена Ђорђијевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари3
579f3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Борис
Молим Зорана да наведе дефиницију епистемологије.
Milan Miličić, 21201 Rumenka
O ZUBARU I O DRUŠTVU Ako taj Egipćan zubar Алаа ел Асванија zaista upotrebljava pojam Egipatsko društvo, a Vi ga ne ispraviste, onda ste vas dvoje barabar jednaki, a ne različiti. Vidim i sebe krstite kao društveno biće u društvu. Nego deder reci Ti nama kad zatvoriš oči i izgovoriš reč "sruštvo" da li ti se u mozgu stvori predstava države ili tog "društva" tj. nekakve bande bez zakona i reda u kojem možešda pišeš baš svašta. Vidim obojica živite u fantaziji, alias u društvu, a ne u državi u kojoj vam je sve propisano i sankcionisano od rodjenja pa do smrti., pa čak nešto i pre rodjenja i nakon smrti.
zoran stokic
Svet u kome je najvrednije oruđe Homo sapiensa - epistemologija - prognana iz školskih i kulturnih programa kako kod tradicionalista (Indija, arapski svet i tsl) tako i kod super sila: SAD, Rusija, Kina ne može imati budućnost. Antički grci su uvideli da čula i mnjenje nisu dobri vodiči u budućnost pa su stvorili epistemologiju (bavi se: znanjem, istinom, opravdanjem, verovanjem, dokazima, logikom,...). Epistemologija je pod embargom, zato što je najveći neprijatelj - biznis (moderne) kao despotske (tradicionalne) moći; umesto "istine" svetom vladaju "laži" i manipulacije. Naučno-građanska tradicija čija je esencija metod "opovrgavanja" vodila je napretku jer se tu naše mišljenja, podvrgava najstrožim kritičkim proverama, do tačke opovrgavanja. Tradicije u SAD, Rusija, Kina, Indije, Arapski svet bazira se na metodi "potvrđivanja" traže se samo oni primeri koji potrvđuju naše mišljnje, naše stavove, oni primeri koji bi potencijalno mogli opovrgnuti ta mišljenja se odbaciju...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља