петак, 18.01.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:31

Божићне приче греју срце, али и освешћују

У издању „Танесија” читамо најлепше празничне приче Гогоља, Чехова, Толстоја, Достојевског, Дикенса, Андерсена, Оскара Вајлда, Трумана Капотеа…
Аутор: Марина Вулићевићуторак, 08.01.2019. у 09:10

Она стара истина да несрећни најбоље знају шта је срећа, као што светлост најјаче засија у мрклом мраку, мудрост која се осветљава моћним принципом контраста потврђена је у делима књижевних класика, великих писаца, хуманиста и критичара свога времена, посебно поводом великог хришћанског празника Божића.

Захваљујући издавачкој кући „Танеси”, која је начинила избор од 32 најлепше празничне кратке прозе за децу и одрасле у књизи „Божићне и новогодишње приче”, читамо приповетке Чехова, Толстоја и Достојевског, које, истина, греју срце, али превасходно указују на велике социјалне разлике и друштвене неправде царске Русије.

Чеховљева приповетка „О божићним празницима” приказује сиромашне, неписмене, сељаке, који писару диктирају речи упућене кћерки удатој у великом граду. Толстојев јунак цар у сну обилази сељаке, оне на робији, усамљене, ојађене; види прогнане и уцењене Јевреје, пропале људе који чине злочине у бесу и пијанству, због тога што „влада, цар, чиновници, шире пијанство, главни приход добијају од пијанства народног”.

У другој Толстојевој причи из ове збирке „Најлепши Божић Папа-Панова”, овај књижевни лик чека посету Богочовека и за то време храни гладног и облачи промрзлог, чинећи кроз ту „малу браћу” и самом Христу. Сирочићи из приче Достојевског, који су у време Божића умрли на улици од хладноће и глади, постали су украси на јелки самога Христа. „Али у томе јесте ствар што се мени стално чини да се све ово стварно могло десити…”, поуздано тврди приповедач Достојевског. Време Божића је, дакле, и у приповеткама руских класика, тренутак преиспитивања људских вредности, стајање на страну понижених и увређених, релативизовање царске величине подсећањем на једноставне људске истине – чини добро и добру се надај.

Гогољева фантастична прича „Бадње вече” подсмева се духовима поднебесја који витлају пред свети празник, па и самом ђаволу, а себични и сурови Скруџ, сасушеног срца, из чувене Дикенсове „Божићне песме у прози”, после посете три духа, доживљава покајање и окреће се добробити ближњих, постајући благородан.

Приче Ханса Кристијана Андерсена и Кристофера Морлија посвећене су посеченим јелкама, као живим бићима која трпе бол ако су неокићена, неукључена у празник, издвојена из природе и одбачена од светости празника…

Тема приче Лангстона Хјуза „Велико разочарање малог Џоа” говори о расној сегрегацији у Америци, приказујући слушкињу која у последњи час завршава послове за беле господаре, и само делимично исплаћена, јури да купи поклон за свог дечака. Док она трага за јефтиним даром, дечак се отисне сам до биоскопа у којем је приступ Афроамериканцима забрањен. Деда Мраз беле деце наруга се овом малишану и уплаши га звуком неке играчке. „Никад није помислио да Деда Мраз клепетањем плаши малу децу, а онда им се смеје”, суштина је празничног разочарања Хјузовог јунака. На нивоу приповедног света ове књиге, неправду надокнађују „мале жене” из прозе Лујзе Меј Алкот, које обилазе сиромашну породицу, носећи им храну и огрев за празник, а њен јунак Ден, један од „деце госпође Џо”, доноси исправну божићну одлуку да се у затвору клони побуне, да одслужи казну и ускоро буде слободан.

Посебно за ову збирку, Татјана Симоновић превела је приповетку Трумана Капотеа „Једно сећање на Божић”, која говори о чистој и безусловној љубави, слободи, о мирисима и бојама детињства који, потом, током живота, штеде од зла и спасавају човека. Празнујући, читамо и приче Браће Грим, Артура Конана Дојла, Оскара Вајлда, Коеља, Стивена Ликока, и других, не без питања, и не без размишљања о нашој стварности.


Коментари33
95f9e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sinisa Stojcic
Gospodine Gorane,nisam ja protiv cirilice.Ali cirilicu je forsirala drzava.Kroz medije,nisu krive strane firme.Nasi ljudi su veci.Treba da u naslovima firmi u centru grada i svuda cirilicni naslovi budu oslobodjeni dela od naknade za firmarinu i td itd.Ali stvarno treba govoriti o ovoj knjizi i neka se stampa na cirilici.Nemam tastaturu pa eto pisem latinicu.Ko je tu kriv?
Милена
Људи ће рећи да тренутно имамо важнијих проблема од писма. Међутим, језик и писмо су основни елементи културе. Култура је темељ сваке државе и сваког друштва. Без тог темеља нема државе. Без чврсте и стабилне базе нема основе за добру економију, правосуђе, образовање, итд. Мој дека је говорио: ,,Не исплати се реновирати и улагати у кућу са лошим темељом". Ми управо то радимо. Градимо куле, а заборављамо темељ. Ветрови их руше, а ми поново набацујемо малтер и тако се већ 25 година вртимо у круг. Комшије су схватиле да српско-хрватски више не постоји, па су сада веома поносни на своју латиницу, тј. гајевицу. Време је да то и ми схватимо, па да поносно српски пишемо ћирилицом. Хрватска има Људевит Гаја, а Србија Вука Караџића. Уосталом, Устав Републике Србије то и налаже. Тежак смо народ. Себи смо највећи непријатељи, али смо добри људи. Имамо велико срце. Ако хоћемо промене, морамо да кренемо од себе. У супротном, проћиће нам живот чекајући на "боље сутра".
Драган Јанковић
Вероватно нисам био прецизан: Божићне приче у српској култури, у том смислу српске. Није то тек споредна ствар, како се овде помиње. А помињу је они који кажу да писмо није важно, а ти УВЕК пишу латиницом. Средином прошлог века велики амерички писци: Колдвел, Штајнбек, Хемингвеј, Фокнер редовно су штампани ћирилицом: то је тек била права рецепција америчке књижевности у српској култури. – Паметноме доста.
Барбара Аксентијевић
... слажем се са већином коментара, штампати на латиници овакву књигу нашим читаоцима - апсурд!
Душан
Не само ову, већ било коју књигу на српском језику.
Препоручујем 0
azbučni fundamentalizam
Gospodo, u vremenu vojno-političke krize i geopolitičkog užasa koji je oko nas, vi se bavite slovima. Stvarno poremećeni standardni i prioriteti. Fundamentalizam nikom nije doneo dobro.
Душан
Господине, језик и писмо су основни елементи културе, а самим тим и националног идентитета. Они су ТЕМЕЉ сваке државе и сваког народа. Можемо да градимо куле, али без чврстог темеља, ветар ће их рушити, тако ћемо се окретати у круг, а то радимо већ 20 година.
Препоручујем 0
Марина
Ваши приоритети су чудни. Нелогично је реновирати и улагати у кућу која нема добар темељ.
Препоручујем 0

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља