петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30
ПОГЛЕДИ

Устављање Устава

Аутор: Борис Јашовићнедеља, 13.01.2019. у 18:00

Када је Димитрије Давидовић завршио писање највишег правног акта Књажевине Сербије, године 1835, свесно је избегао да у наслов стави римски термин „konstitucio” (који се најчешће налази у називима највиших правних аката држава), већ је изабрао српском језику примеренију реч „устав”. Сматрао је Димитрије тада да се превасходно власт мора призвати памети, па као што устава (брана) уставља дивљу планинску реку, тако и уставни документ треба да устави власт како се ова не би отргла контроли и почела да влада у властитом интересу. Додуше, овакво схватање улоге устава датира из времена које далеко претходи оном у којем је живео и радио Димитрије Давидовић. Наиме, још су стари Грци дошли на идеју да се на цивилизован начин спречи стварање тираније, где појединац не влада у корист заједнице, већ у сопственом интересу.

Будући да је прошло 2.447 година од Периклове смрти и златног доба атинске демократије, односно 183 године од Давидовићевог Сретењског устава, поражавајуће је констатовати како данашња власт у Србији доводи у питање поједине одредбе највишег правног акта државе. Рецимо, право грађана да јавно изражавају незадовољство поводом свеопштег стања у друштву.

У ствари, власт не забрањује грађанима да организују протестне шетње улицама Београда, већ их за сада само пребројава. А то по уставу није забрањено, пошто у највишем правном акту нигде и не пише да власт не сме пребројавати грађане који протестују. Па ипак, у томе и јесте проблем! Јер овде нису у питању само рачунске операције власти, односно (не)постојање забране грађанских протеста, већ нешто сасвим друго – стављање у негативан контекст свих оних који мисле друкчије од владајуће партије. Или, другим речима, an blok стављање свих незадовољних грађана који јавно протестују у исти кош са лидерима опозиције – чиме се жели наметнути становиште према којем не постоје слободни, самосвесни грађани који протестују у лично име, зарад идеала и у име својих најближих, већ да сви протестанти представљају плаћенике појединих лидера опозиције. А то напросто није тачно.

Такође, веома је опасно по демократију у Србији то што власт сопствене грађане – неистомишљенике, неретко отворено, чешће између редова, проглашава непријатељима државе. На тај начин власт противуставно крши забрану дискриминације (члан 21 Устава), нарочито забрану дискриминације по основу политичког уверења. Јер испада да свако ко не мисли попут владајуће странке аутоматски бива сврстан у фах унутрашњих непријатеља државе или чак колаборациониста који помажу спољним непријатељима „у рушењу уставног поретка Србије”.

Овакве, најблаже речено неприхватљиве тезе, креиране су на крајње недемократски начин. Најпре су представници владајуће већине у Народној скупштини, изван сваког аргументованог резона и пред ТВ камерама „јавног сервиса”, оптужили представнике опозиције (самим тим и део бирачког тела), да директно помажу Харадинају у подривању „косовског дијалога”. Да би потом и бројни државни функционери кренули да у јавним наступима доводе у везу све грађане који протестују против власти користећи уставно право да искажу своје грађанско незадовољство, са „петоколонашком” опозицијом. Тако испада да ни протести нису грађански већ непријатељски, те да немају за циљ исказивање социјалног незадовољства грађана, већ рушење државе. Наравно, у оваквом једном галиматијасу замењених теза, власт саму себе поистовећује са државом, те се отуда лако трансформише у улогу жртве, иако поседује сву расположиву моћ у рукама. Пре свега моћ да незадовољне грађане, преко пропагандне машинерије, произведе у непријатеље сопствене земље. Но, оваквим произвољним резоновањима угрожава се слобода мишљења и изражавања грађана (члан 46 Устава), поготово јер ће многи од њих одустати од критичког мишљења само да би избегли могућност да им власт исцртава мету непријатеља на личној карти. А то је већ аутоцензура – никако демократија.

На концу, треба рећи да живимо у друштву лишеном културе дијалога и моралних критеријума, у којем влада лоша међуљудска атмосфера, а не право. Владавина права (члан 3 Устава) подразумева да се власт мора повиновати највишем правном акту државе. Али и да принципи демократије, на којима почива држава Србија (члан 1 Устава), морају подразумевати независне институције, те обавезу јавних функционера да се придржавају закона и установљених процедура и да полажу рачуне грађанима за изговорене речи и почињена дела. Изостанак свега тога показатељ је да устав губи улогу устављача власти. На штету свих, а не самог једног дела грађана.

* Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари0
d3a55
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља