петак, 19.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:08
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: МАЈА ПЕЛЕВИЋ, драмски писац

Највећи непријатељи уметности су успех и ушушканост

Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинуторак, 08.01.2019. у 20:33
(Фото Анђелко Васиљевић)

Таман када смо помислили да је драмска ауторка Маја Пелевић направила уметнички искорак у години за нама ауторском представом „Боливуд” у продукцији Народног позоришта у Београду, која је била део такмичарске продукције 52. Битефа, пажњу јавности скренула је телевизијском серијом „Јутро ће променити све”, као један од њених седам сценариста.

Ваш посао је да пишете драме, а писање је начин живота. Хит серијом „Јутро ће променити све” покушали сте да испричате причу о нама. Шта се крије иза наслова „Јутро ће променити све”?

Кад су ме Горан Станковић и Владимир Тагић, креатори серије, звали да пишем сценарио за „Јутро”, прво ми није било баш најјасније како сам им ја пала на памет јер никад до тада ништа озбиљније нисам радила за телевизију. Међутим, већ после првог сусрета било ми је јасно да они заправо желе да пробамо да испричамо причу о нама самима. Нашој генерацији, мукама кроз које смо пролазили приликом одрастања, неуспесима, компромисима које смо правили или одлучили да не правимо и одлукама које су нам обележиле даљи ток живота. Кроз тај један дан који почиње јутром и завршава се неким новим дилемама видимо проблеме свих нас који припадамо тој некој „испуштеној” генерацији која се не сналази баш најбоље у овим конфузним транзиционим друштвеним околностима.

Никад нисам волела Нову годину
Да ли сматрате да су наше најлепше године заувек изгубљене? Какву 2019. бисте желели?Нажалост, нисам имала прилике да живим у годинама које бих назвала на било који начин најлепшим тако да не могу овако фиктивно и носталгично да мислим да су оне заувек изгубљене. Никад нисам волела Нову годину јер имам утисак да се тој промени датума надамо на сличан начин на који се надамо кад нам власт каже да ће следеће године све бити боље. Па ето, волела бих да у 2019. не морамо више да чекамо нека боља времена него да пробамо да променимо ово у чему смо данас. А ту промену нам неће донети Деда Мраз.

„Јутро” је за нас било почетак преиспитивања сопствене прошлости и тога како смо уопште доспели овде где смо данас. Она можда није на први поглед политичка серија, али за нас је била битно место за исказивање ставова о социјалистичком наслеђу које смо тако олако заборавили и неолибералном капитализму који смо тако лако прихватили. Наши јунаци често почињу дан у нади да ће „јутро променити све”, а завршавају са чињеницом да „јутро све променити неће”.

За писање серије „Јутро ће променити све”, као уосталом и награђиваних драма „Поморанџина кора”, „Мики Маус”, „Боливуд”… студиозно сте се спремали. Шта вам је било полазиште?

Полазиште је била Горанова лична прича младог човека који се враћа из Америке у Србију јер тамо није успео да пронађе себе. Сећам се кад је емитована прва епизода да су многи коментарисали како ми уствари хоћемо да направимо серију о томе како је у Србији боље него било где другде. Мислим да је било јасно како је време одмицало да нам то уопште није био циљ. Епизодама смо се бавили детаљно и трудили се да у њих уградимо што више личних искустава јер смо сматрали да ће то свему дати много већу аутентичност. Заправо смо желели да испричамо причу о томе зашто се млади људи враћају, зашто остају и на крају зашто ипак одлуче да оду.

Који јунак је „ваша шоља чаја”? Какве компромисе сте правили зарад њега будући да је ваш поглед на стварност обојен јарким бојама?

Моји главни јунаци су углавном јунакиње и често сам бирала да кроз „њу” испричам причу о теми која би ме у том тренутку окупирала. У „Поморанџиној кори” је то било преиспитивање женског идентитета кроз медијске слике, у „Јутру” сам у лику Анђеле пронашла начин да говорим о напуштању стереотипа, преиспитивању сексуалности... „Боливуд” је био специфичан по томе да сам се ту можда највише бавила неком врстом дневне политике, али опет кроз „лаки” жанр мјузикла. Ево сад покушавам да напишем драму о роботима и животу у савременој дигиталној реалности, иако нисам баш најсигурнија како ће то функционисати у позоришту, али ме јако радује помисао на то. Мислим да је најбитније да пишемо о стварима које нас заиста занимају, да се препуштамо ризицима и да у том смислу не правимо компромисе зарад сигурног пута до публике.

Познати сте по својим бритким мислима и ставовима. Не волите да се излажете нечему што вам не прија. Која уметничка линија је, заправо, по вашој мери?

У позоришту ме занима оно што ме узбуђује, а често ме узбуди оно што ме збуни, оно након чега се запитам и што ме тера да дуго размишљам након што изађем из сале. Исто важи и за остале уметности. Јако волим истраживачки рад и експерименте као и храброст уметника да кроз уметност искажу своје ставове у идеолошком и естетском смислу. Мислим да је највећи непријатељ уметности успех и ушушканост јер многи кад „успеју” одлуче да се ту зауставе и безбедно живе на старој слави. Волим да видим да се уметници развијају, да испробавају нове ствари, да се препуштају ризицима, да излазе изван својих зона комфора чак и по цену тога да не доживе успех.

Један од догађаја у култури током 2018. свакако је протест уметника Народног позоришта у Београду. Какво је ваше виђење значаја овог протеста, како видите епилог и будућност националног театра?

Мислим да је протест уметника и запослених у Народном позоришту заиста био један од најзначајнијих догађаја у последњој деценији, а не само у претходној години и да је начин на који је протест био организован и вођен имао призвук револуције која се на крају, после велике борбе, заиста и догодила. То је био један чаробан тренутак који нам је свима дао наду да, кад се људи удруже и верују у колективно добро, ствари могу да се промене. Оно што мене брине јесте, знајући судбину многих светских револуција и тога како су пропале, шта ће се догодити дан након. Ми сада присуствујемо том „дану након” који је, као што знамо, најозбиљнији део посла. И сада ће се показати да ли ће се истрајати до краја у борби за системску промену или ће ствари остати исте.

Недавно сте постали и предавач на Цетињској академији уметности. Каква су ваша искуства тим поводом?

Јако сам срећна што сам коначно добила прилику да предајем драматургију на ФДУ на Цетињу, посебно што већ шест година живим на релацији Београд–Бечићи. Рад са студентима ме испуњава на посебан и драгоцен начин, а да ствар не би била превише идилична, дошла сам тамо такође у тренутку озбиљног потреса и протеста. Наиме, Ректорат УЦГ је одлучио да неким чудним обрачунима вреднује рад професора на Универзитету уметности много мање него на другим факултетима, зато што се предаје малом броју студената, па смо се тако сви ми спољни сарадници нашли у ситуацији сличној Монти Пајтону, где на пример предавач на главном предмету прима плату за свој месечни рад у висини од 12 евра! Прича наравно има много дубље корене, али оно што је битно јесте да је ова ситуација капи у препуној чаши довела до тога да се ствари покрену, да се велики део колега с факултета активира, послато је отворено писмо Ректору, председнику Владе, председнику државе и медијима, колегиница Сандра Вујовић је покренула кампању за освешћивање значаја културе у друштву. Добра вест је да је у међувремену Универзитет Црне Горе одлучио да плате ипак врати на старо. Али то не значи да све треба на томе да заврши. Борба за боље услове рада мора константно да се води и сви смо свесни да је овај случај био само једна од последица дубљих проблема ниподаштавања културе које се стално догађа.


Коментари5
d61e1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Produkcijski vrlo skromno ali estetski dopadljiva serija je rađena šablonski formom podseća na Sit com ... taj urbani milje i generacijska priča u kojoj će se identifikovati mlađa populacija sociološki dobro urađena ali... Ne zavaravajte se OVO je samo naznaka talenta autorke ali NE bi bilo pametno da pomisli da je komercijalni uspeh uspeh nadam se i želim joj ambicioznije projekte jer mlada dama ima i ambicija i potencijala.
sibirski slavuj
U Srbiji nikad nije bio socijalizam. Srbija je okupirao komunizam i posojala je samo jedna partija savez komunista i nista vise.
Препоручујем 0
NY
au au antilevice sta ste napisali..pa dokazite to sto govorite..Propali sistem socijalizma je kriv za urusavanje drzave i drustva? to su velike reci i velike optuzbe..pa bas je taj "propali" sistem na nasim prostorima omogucio obrazovanje i nekakav kvalitet zivota vecem broju ljudi NEzamisliv pre toga na Balkanu..stoga uospte se NE slazem sa Vama. Nego man'te se tih "velikih misli" ako niste u stanju da ih proverite, testirate i sl. Sto se tice neprijatelja umetnosti pa ne znam..Tolstoj je bio i ususkan i uspesan, stvorio je velika dela; Mane, u kasnijoj fazi ususkan i uspesan ..stoga nisam bas sasvim sigurna; Leonardo takodje ususkan i uspesan ..Mislim da gdja Pelevic ima pred sobom put sazrevanja pre svega kao pisac i umetnik, ima tu jos da se trazi i spoznaje ..I odlicno sto je mogla da ima kontakt sa studentima na Cetinju pored drugih mesta.
Антилевица
Не знам да ли је само коинциденција што су аутори серије имали неуспешне покушаје сналажења на Западу, а уједно би да кроз серију промовишу "ставове о социјалистичком наслеђу". Можда су их баш због усвојених вредности таквог наслеђа на том Западу игнорисали, јер им нико није лепо објаснио (или нису хтели то да прихвате) да то наслеђе није имало никакве прогресивне вредности, већ је представљало један крајње накарадан и неодржив систем који је довео до слома једне државе и наше нације. Уметницима се увек дозвољава слобода у тумачењу друштвених промашаја, али бојим се да је број људи у нашој држави који слично размишљају директна мера колико смо далеко од неког реалног развоја и напретка.
Zoran
"Највећи непријатељи уметности су успех и ушушканост"________To vazi za sve. Najveci neprijatelj svega ti je uspeh i ususkanost. To su najveci neprijatelji i za pozitivne i za negativen stvari. Ako si uspesan lopov, osilio si se, mislis da ti niko nista ne moze, ...neces dugo tako. Zato lepo pricali neki nasi stari: U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne pokudi. Ne ono komunisticko da budes skroman, nego ne valja za tebe kasnije. Nema nista lose hvaliti se da si nesto uradio, ali ne poneti se. Moguce i jedno i drugo u isto vreme.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља