уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:36
ПОГЛЕДИ

Са Андрићем на мосту

То што савремене политике не комуницирају са порукама великог писца и што их на неким странама чак кривотворе, представља сведочење о стању у којем се те политике налазе
Аутор: ​Бранко Прњатпонедељак, 14.01.2019. у 18:00
Иво Андрић (Фотодокументација Политике)

„Мостови су занели мој дух”, написао је Иво Андрић у есеју „Мостови”, објављеном у божићном издању „Политике” 1933. године. Овим текстом Андрић је наговестио своју доминантну стваралачку преокупацију. Он је означио обрисе будућег дела и та чињеница придаје овом изузетном прилогу посебну књижевноисторијску релевантност.

Дружења с Ивом Андрићем током његових боравака у Херцег Новом улазе у простор драгоцених сећања заштићених од заборава. Понекад се чини да су сећања на те сусрете изван конкретног временског оквира, да се не губе и не бледе. Само им време придодаје неки нови смисао и неко ново значење.

Био је обележен славом Нобелове награде. Његова дела преводе се широм света. Атинска Академија наука слави првог нобеловца на Балкану. Али као да га та светска слава уопште није дотакла. Као да се трудио да ту славу носи на сасвим неприметан начин.

Понекад је изгледало да се Андрић враћа са далеких путовања кроз векове које осветљава, разоткрива, оживљава. Личност великог писца изгледала ми је некада далека и недостижна, док сам као студент радио свој дипломски рад о његовој приповедачкој прози под менторством академика Велибора Глигорића. А сада, поред мене је аутор, одмерен у гесту и говору, веома присан, урођених господствених манира. Андрић говори тихим гласом, али је било уочљиво да је свака његова реченица обележена литерарним предзнаком. Губиле су се границе између живог говора и његове писане речи. Његове драгоцене литерарне опсервације, изнете у разговору, остајале су, нажалост, неретко, неповратно расуте и изгубљене.

Он на чудесан начин открива, препознаје моћ речи. Он речима гради нове светове. Као да постоје речи које су само њему доступне. Свака је непогрешиво одабрана, лишена нејасноћа и двосмислености. Те речи нису искрзане од употребе. И свака од тих речи као да има своју цену: он их веома штедљиво користи. Приметна је и лакоћа с којом бира речи: оне саме као да му иду у сусрет. Стицао се утисак да је цело његово људско биће било посвећено јединственој литерарној мисији.

И сада се сећам: застали смо једног дана, за време шетње, на мосту у Топлој, код Херцег Новог, сасвим спонтано, као на крају једнога пута. Био је сунчан и топао октобарски дан, свуда унаоколо били су разбацани остаци лета. Мост нисмо могли прећи а да не застанемо. Као да смо и нехотице, у мислима, дотакли тему његовог дела. У Андрићевом делу идеја моста рађа се у беспућу, у суровим историјским околностима, на простору вишевековног судара религија и цивилизација.

Андрићево дело не залази у простор дневне политике. Оно је аутономно и кохерентно. Али су сазнања о протеклим вековима и цивилизацијским сукобима, као и поруке садржане у његовим делима, релевантне и за политичку теорију и за политичку праксу. Он хоће да открије смисао историјског развоја, да укаже на неизвесност историјских токова, на судбину људи и народа у околностима вишевековног ропства и верских, цивилизацијских сукоба. Он открива оне дубље слојеве стварности, оне људске и друштвене драме које, неретко, остају изван видног поља дневне политике али и изван одговарајућих теоријских опсервација.

Историјска наука ће понудити писцу само бледу и хладну слику прошлости. На тој слици многи догађаји недостају, а многим личностима губи се сваки траг. Писац залази и у оне најскривеније делове душе поробљеног народа до којих политика не доспева. Андрић пружа слику отуђене и туђинске политичке моћи. Та моћ одређује судбину људи и народа, она производи осећање страха и безнађа. Поруке његовог дела перманентно су актуелне, јер су и перманентно активни извори националистичких, верских и цивилизацијских сучељавања и сукоба, јер се и данас на политичкој сцени, на разним странама и у разним видовима, јављају авети прошлости. То што савремене политике не комуницирају са порукама великог писца и што их на неким странама чак кривотворе, представља сведочење о стању у којем се те политике налазе. Тако још увек Андрићева хуманистичка визија моста подсећа на „мисао залуталу у кршу и дивљини”. А мостови се граде да би олакшали људску комуникацију у историјским беспућима, али и да би оставили траг лепоте и стваралачког духа међу далеким загубљеним брдима.

*Професор Факултета политичких наука и Факултета драмских уметности у пензиј

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари1
227f2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

citat
Andrić je umro, Meša je umro, a i meni nešto nije dobro...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља