Чуперак косе обично носе, неко на оку, неко до носа, ал има један чуперак плави... Стихове Мирослава Мике Антића и многих других наших аутора на перфектном српском језику спонтано нам је казивала Клара Сентђерђи, новоименована директорка Мађарског културног центра Колегијум хунгарикум, љубазно нас угостивши у овом лепо уређеном здању смештеном у непосредној близини Кнез Михаилове улице и Калемегдана, које годинама важи за једну од највреднијих спона мађарско-српског пријатељства. Мађарска је ову некада запуштену зграду банке у Грачаничкој улици реновирала и претворила у модерну стаклену палату 2014. године, а ентеријере прилагодила амбициозним уметничким садржајима. Још у зачетку идеје да ова институција уопште заживи у Београду Клара Сентђерђи својим ангажманом дала је велики допринос, будући да је тада радила као аташе за културу при амбасади Мађарске у Србији.

– У то време добила сам задатак да видим да ли овде у Београду треба отворити посебан културни институт који би имао специфичне уметничке задатке, или да останемо при устаљеној форми да ове  садржаје иницирамо при амбасади. За две године прикупила сам   толико позитивних информација чији резултат је управо Колегијум хунгарикум – прича за „Политику”  наша саговорница и додаје:

– Београд је јако занимљив град, има знатижељну захтевну публику, отворену ка новим културним збивањима. Отуда и наша амбиција да кроз уметност направимо спону са мађарском културом. Међутим, путујући уздуж и попреко Србијом од 2008. до 2010. године, схватила сам да поред Београда на овим просторима има јако много знатижељних, занимљивих људи и у унутрашњости. Изненадила сам се лепотама Ужица, Горњег Милановца, Бора, Крагујевца, Крушевца, Лознице... Бор ми је омиљено место, али и Кладово.

 Са Кларом Сентђерђи  разговарали смо о мађарској традицији, културним стремљењима, будућим плановима. И током двочасовног разговора непрестано се чудили одакле тако добро говори српски, да чак не погреши ниједан акценат.

– Рођена сам у Суботици где сам матурирала и отишла у Сегедин да студирам у. Неку годину касније удала сам се за Београђанина  мађарског порекла и наставила с породицом да живим у Мађарској. Међутим, моји родитељи били су професори српског језика. Ишла сам, наравно, у мађарску основну школу и цело школовање завршила на мађарском језику. Ипак, моји родитељи пореклом из Сомбора инсистирали су да и брат и ја  код куће говоримо српским језиком. Они су сматрали  да је подлога за српски језик најлепша управо у Сомбору, терали су нас да учимо српске песме напамет јер су веровали да се тако структура реченице најбоље осети – прича Клара Сентђерђи, присећајући се појединости из свог детињства.

Сећа се да су недељом увек морали да перу посуђе. Односно, то је радила мајка, а Клара и њен брат су морали да их бришу. Док је прала судове, њена мајка је певала севдалинке, а када је Клара Сентђерђи недавно отишла на концерт севдалински, све песме је знала, јер их је тако често слушала у кући у детињству.

Када је 2008. године дошла у Београд да ради, приметила је, ипак, да нема онај фонд српских речи који је стекла у детињству. Посегнула је  за књигама. Много чита војвођанске ауторе, Тишма јој је јако занимљив, али чита и часописе, слуша радио...

– Нема много разлике између српске и мађарске културе, то је исто поднебље, иста историја. Нешто се на једном простору дешава мало раније, на другом мало касније и обрнуто. Јако ми је важно да имамо контакт посредством језика, да размењујемо уметност. Занимљиво је посматрати шта се дешава у мађарској, а шта у српској књижевности. Културна збивања су јако слична, историјски су наши народи прошли исти процес и зато имају исти став прем стварности – тврди Клара Сентђерђи.

У Војводини, хтели то или не, примећује, сви људи се познају. Као што Срби познају Мађаре, познају и Русине, Словаке.

– Не видим потребу да се мађарска култура у Војводини нарочито представља. Видим ту  потребу на простору од Београда према југу јер људи познају Мађарску само по добром сиру, вину, бањама. Друге информације буквално не допиру до њих. Рецимо, мало ко зна да је фолклор јако сличан. Мој задатaк је да тај дух донесем и представим овде – каже наша саговорница.