субота, 17.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59

Пећка патријаршија, мајка српских цркава

Раздвојеност, изолација и одсуство локалних верника и грађанства сестринству манастира додатно отежавају живот
Аутор: Живојин Ракочевићсреда, 09.01.2019. у 16:32
(Фо­тографије Милија Манојловић, Гораждевац)

Мало крива, шарена са флекама рђе, метална цев препречила је пут. Проћелав полицајац излази из кућице и са јаким акцентом тражи личну карту. Пита: „Одакле сте, шта возите?” После „безбедносне” провере, која више личи на сусрет суседа на незгодном месту, особа у униформи одлази до другог краја цеви. Наслања се на жицом увезане остатке бетонских елемената и блокова, па рампа оде горе и може се ући у Пећку патријаршију, мајку српских цркава. Пролази се кроз нову и лепу капију, а на њу се наслања, такође нов, огроман зид из којег штрче шиљци арматуре остављени за брзо и једноставно развлачење бодљикаве жице. Када је одлучено да се зида зид због заштите читавог манастирског комплекса, јер тик изнад њега пролази пут за Руговску клисуру, локалне власти су се побуниле. 
„Зид заклања поглед на албанске Алпе”, гласило је образложење из албанске општине Пећ. Албански Алпи су ново име за Проклетије, а оних који су бацали каменице на споменик Унеска нико се није ни сетио, тек градња је заустављена. Тадашњи премијер Косова Агим Чеку, ОВК командант, доказани борац против Срба још из хрватског домовинског рата – уз то и Пећанац – самоуверено је поручио: „Зидај зид!”
Одговор из Пећи је био јасан: „Нема ништа од зида!” Онда је шеф Унмика Јоаким Рикер, иначе тихи и утицајни Немац, наложио: „Зидај зид!” Узалуд, пећка реч је била јача: „Нема зида!” Време је пролазило, а онда је из Вашингтона Розмари ди Карло, у име државног секретара САД, замолила: „Зидајте зид!” Тог тренутка, све је било у реду, узвраћено је: „Зида се зид!” Мајстори су узели алатке у руке. 
После овог несрећног зида са светском историјом, пролази се калдрмом, кроз орахе и борове, до друге сивомаслинасте кућице, заостале од италијанских војника који су дуго чували место. У њој је полицајац, загледан у брдо преко Бистрице.
Хладно је, у рано јутро га не занимају посетиоци Пећке патријаршије. На другој старој капији, која одваја економски део од конака и цркава, тешка метална врата, шум реке Бистрице и умрлица побијених српских младића из кафића „Панда”. Почиње други свет, савршени ред, време молитве. 
Испод огромних кракова дуда Светог Саве, пролази монахиња права као свећа. Иде сведеним кораком поред дирека који подупиру делове овог огромног стабла. 
„Сваки пут остајем задивљен при уласку у Патријаршију, пламти ми душа при додиру Савиног дуда”, каже књижевник из Бањалуке Златко Јурић. 
Чује се тихо окретање кључа, улази се у живу реалну историју, у свет који је данашњи облик почео да добија средином 13. века када је седиште Српске цркве из Жиче пресељено у Метохију на место где се спајају огромне планине и плодна равница, где из клисуре у поље избија река Бистрица. 
„’Чим уђемо у овај круг осећамо нешто посебно’, причају многи страни људи, неки су и команданти Кфора, који нису наше вере, али осећају благодат у нашој цркви”, каже игуманија Патријаршије мати Харитина. 
„Зависи много од нашег живота и покајања, јер смо ми као српски и православни народ много скренули са духовне стране: у побожности, посту и љубави. Увек живимо у нади да ће бити срећнији дани од ових које смо преживљавали протеклих година, да ће људи да се освесте и да дођу к себи”, говори одлучно и сигурно.

Она је део сестринства што је тешким радом и трпљењем од комунизма сачувало ћивоте српских архиепископа и патријараха. Наследила је мати Февронију, тиху и смирену старицу. Она је у најгорим временима 1999, када је све горело и бежало, када се очекивало да монахиње крену у сеобу, изговорила: „Ја одавде жива нећу!” Та реченица је спасла Пећку патријаршију и изузетну галерију фресака за коју др Анђела Гавриловић каже да су „достојанствене, елегантне и отмене”. Ова млада, широко образована Београђанка и харвардски стипендиста, посветила се проучавању Богородичине цркве, архиепископа Данила Другог, најученијег човека нашег средњег века. У тој цркви, једном од четири храма, под кровом патријаршијског комплекса, налази се чудотворна икона Богородице Пећке Краснице. Предање каже да ју је сликао Свети апостол Лука и да ју је Свети Сава донео из Никеје. Око ње и у њеном окриљу окупио се толики број светитеља и светиња, а Пећанци су добили посебност и заштиту где год да живе. Има их расељених по свету више од 50.000, тврди новинар из Пећи Велимир Перовић: „Шта је нама Патријаршија данас? Споменик умрлом и убијеном. Споменик живом. Споменик који даје наду да ће поново, тај Божји храм, бити окружен верницима.” 
Пећанце препознајеш, каже Перовић, јер у домовима, кућама, на радном столу „држе велику слику Патријаршије, као крст, као своје обележје, као икону пред којом се Богу моли за повратак у Метохију”. 
Посебност је постала опште место, па и део националног карактера. У роману „Студенград”, у доба комунизма писац Драган Лакићевић атмосферу у београдском Студењаку и међу Пећанцима описује реченицом: „Ово је истурено одељење Пећке патријаршије”. Њен значај и историјска улога учинили су да велики број Срба осећа припадност овом манастиру и да у разним областима, по целом свету, постану његово „истурено одељење”.  Снежану Денкер „Политика” је затекла у Чикагу у лекарској чекаоници са болесном мајком. Бавила се дуго некретнинама, сада води књиговодство у својој малој фирми и помаже људима на Косову и Метохији. Прошлогодишњи боравак у Пећи види као „осећај детета у мајчином загрљају. Како описати тај доживљај загрљаја, молитава и препуштања благодати живота?”
Патријаршија је сва у знаку мајке. Изнад главних улазних врата у припрати је јединствена фреска Богородице Млекопитателнице на којој она доји сина, људски и природно. Сваком ко уђе и изађе преко мермерног прага, удубљеног и излизаног људским ногама, понуђена је духовна храна и мајчино млеко.  
Вељко Петровић писао је 1934. године да при погледу на Патријаршију посетилац доживи „нарочито дубоко узбуђење, толико интимно и толико лично, и готово сентиментално, да личи узбуђењу посмрчета при првом погледу на слику никад невиђена родитеља”. 
Раздвојеност, изолација и одсуство локалних верника и грађанства сестринству манастира додатно отежавају живот. Многе административне и животне препреке често су непремостиве. Монахиње се већином виде као остатак српске хегемоније, као претња и сведочанство које узнемирава. Тешко и мучно се остварује свако право, па и оно на имовину која је фатално уништена на Видовдан 1945. када је храму одузето 850 хектара земље, а на ту одлуку потпис је ставио Србин. 
Живот и светиња увек дају нова решења. Синиша Живић је довезао велике цеви за воду. Лагано излазимо из манастирског круга. Косовски полицајац подиже смешну металну цев, испраћа нас без иједног погледа и до виђења, разговара мобилним телефоном на српском језику.


Коментари16
7ca59
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Manastir Žiča
Majka svih crkava je umanstiru Žiča, tj crkva posvećana Vaznesenju Hristovom koju su podigli Sveti Sava i Stefan Prvovenčani , da bi tu bio krunisan na Spasovdan 20.Maja 1220., i u kojoj je zapisano da je predviđena za krunisanje svih budućih srpskih kraljeva.
Миљојко
Почело је од Патријаршије у Пећи са седиштем у Београду, а завршило се са Приштинским корпусом са седиштем у Нишу.
Filip
Не би било добро да Мајка свих цркава постане самохрана. Поред нас може се свашта десити.
Poskok
Prvo pohvale za tekst, sto uopste neko pise o Kosovu i Metohiji. Posle 1945. hteli su da naprave muzej od Patrijarsije, pa je posle par godina postala zenski manastir i tako je do danas. Preko puta manastira, s druge strane puta su neke ogromne privatne zgrade, a iznad manastira je selo Ljevosa. Prema predanju tu se lilo (izlevalo oruzje za Lazarevu vojsku), tu ima oko 15 Srba povratnika.
Ступац
Или нисам добро прочитао или не пише у чланку колико монаха/монахиња су у Пећкој патријаршији? Ако већ не може патријарх, што мени никако не полази за умом да разумем, зашто Пећка патријаршија није препуна монасима, који су се одрекли земаљског живота и живе као Анђели? Не може бити да се боје за свој земаљски живот, јер су се њега одрекли?
Ivana
Pećka Patrijaršija je ženski manastir sa sestrinstvom od oko 25 monahinja. Pod Patrijaršijom je i manastir u selu Budisavci. Ne znam sada, ali pre desetak godina u njemu su bile samo dve monahinje koje je obezbeđivao KFOR. Sve u svemu, nije to malo monaštva za manastir u ne baš prijateljskom okruženju
Препоручујем 11

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља