уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:17

Законом против богаћења

Аутор: Миодраг Вуковићуторак, 15.01.2019. у 18:00
Драган Стојановић

Пошто је у јавност већ доспео садржај нацрта Закона о пореклу имовине треба подсетити да готово две деценије српска јавност очекује доношење овог закона. Прва обећања датирају још из 2001. године, а најновија дали  су актуелни министар финансија, правде, премијер… Изгледа да је доношење закона постало извесно, а колико је извесно да ћемо бити сведоци и доследне примене овог закона, остаје да видимо. У нашој досадашњој пракси много пута је виђено да имамо закон али не и механизме да се он и примени.  А управо смо у таквој ситуацији од 2003. године, јер решење за опорезивање незаконито стечене имовине, још од те године постоји у чл. 59. Закона  о пореском поступку и пореској администрацији. Решење, у наведеном закону формулисано као „унакрсна процена пореске основице”, постоји  али се не примењује. Законску могућност да се опорезује целокупна имовина (физичких лица) која је стечена ван легалних токова пар година касније детаљно је разрадила  Пореска управа доношењем Правилника о начину утврђивања пореске основице пореза на доходак грађана на непријављене приходе унакрсном проценом („Сл. гласник РС” бр. 61/06). Иако је још увек на снази овај правилник рогобатног назива никада није доживео своју примену у пракси.

Нови покушај да се опет опорезује незаконито стечена имовина учињен је 2013. године прописивањем обавезе за  подношење информативне пореске пријаве за имовину физичких лица вреднију од 35 милиона динара. Овај покушај, који се приписује тадашњем директору пореске управе Ивану Симичу, такође је имао своју нормативну подлогу у виду Правилника о информативној пореској пријави („Сл. гласник РС” бр. 117/12).

Иако  овај правилник никад није стављен ван снаге, а поступак за 3.769 информативних пореских пријава, укључујући и пријаву тадашњег директора Пореске управе, до данас није окончан. Међутим, такав исход се сасвим сигурно не може приписати немару и неажурности Пореске управе. Пре би се могло рећи да је тај пројекат превазишао капацитете те службе.

Хипотетички, чак и да је Пореска управа и имала ресурсе да обради свих 3.769 пријава, буџет не би видео велику корист од толиког труда  јер је у оба покушаја учињен, можда случајан, али озбиљан превид. У оба горе цитирана правилника предмет опорезивања као и незаконито стечене имовине могла је да буде имовина само физичких лица. Имовина правних лица остала би ван домашаја порезника.

Добро је познато да сваки просечно озбиљан пословни човек у Србији (или свако ко себе тако доживљава чим год се бавио), своју имовину не нуди „на изволите”  Пореској управи, пријављујући је на своје име, или имена чланова своје породице, већ као власника скупих некретнина, аутомобила, јахти, авиона и друге имовине којом располаже наводи своја предузећа у земљи или иностранству. У таквим околностима сасвим је сигурно да је осуђена на пропаст свака кампања пореских власти, која је усмерена само на физичка лица као пореске обвезнике, и наводне носиоце нелегалног богаћења.

Питање нелегалног богаћења и његовог сузбијања у Србији, махом се темељи на паушалним проценама. Ове процене су последица поистовећивања појмова „прекомерно богат” и онај ко се обогатио незаконито. Оба два појма су суштински различита, јер постоје друштвене околности у којима се неко може обогатити а да то априори и не буде нелегално, бар не у кривичнoправном смислу те речи. Србија је прошла управио кроз такав период. Зато за некога ко је богат то не значи да се аутоматски налази ван закона.

Најбољи доказ за то је „постреволуционарни” Закон  о екстрапрофиту, који је донет са идејом да се исправе све грешке из периода Милошевићеве владавине. Била је идеја да се обухвате не само они  који су се нелегално обогатили, већ и они који су се обогатили легално али користећи неке погодности које нису биле свима доступне. Међутим, ни  тај закон није оправдао мотиве услед којих је донет.

И после свих искустава кроз које смо прошли мора се поставити питање да ли је Србији потребан још један законски акт који се неће примењивати, попут Закона о кривичној одговорности правних лица, који такође поседује капацитете за сузбијање нелегалног богаћења, али опет непримењиве у пракси.

За државу би корисније било да направи ваљану анализу постојећих пореских прописа и да идентификује разлоге који пореске обвезнике терају у сиву зону пословања. Један од најважнијих мотива је свакако поступак утврђивања пореских обавеза од стране Пореске управе. Порески обвезник у овом поступку је лишен готово сваког облика правне сигурности и употребе делотворног правног средства.  Једина судска инстанца код које порески обвезник може да затражи судску заштиту је управни суд. Међутим, и та судска заштита губи смисао ако порески на пресуду у управном спору мора да чека  две до три године, када ће, након те судске одлуке бити поново упућен на пореску администрацију да код ње поново расправи своју пореску обавезу, јер Управни суд не одлучује мериторно у пореским стварима. Уколико буде опет незадовољан, може се поново обратити суду?

Адвокат, Београд

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари3
4e57a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милош Лазић
Закон о пореклу имовине је већ постојао, али ј укинут као несврсисходан јер су му се на удару нашли пиљари, накупци, мали предузетници... дакле ситна боранија која је одробијала и своје, и туђе грехе. А потребан нам је, посебно у времену транзиције (могао бих да употребим и неки сликовитији израз, али пазим да неком тајкуну не станем на жуљ). Иначе, један познати доларски микијардер пристао је својевремено да исприча за новине како се обогатио, али уз једини услов да га не питају како је стекао - први милион! Та анегдота опомиње да је пред комисијама или истражитељима обиман и крајње неизвестан посао, али ваља у роме истрајати. Тачно је да више није срамота бити богат, али једино ако се богатство стекло поштеним радом и мудром главом.
nikola andric
Naslov clanka sugerira licnu averziju protiv ''bogacenja'' dok je cilj legislative borba protiv utaje poreza. I Amerika gde je ''bogacenje'' neka vrsta ''vrline'' postoji borba protiv utaje poreza koja se racuna u krivicno pravo. Dakle domen krivicnog prava. Ali isto tako postoji ''dokazno pravo'' po kome fiscus (poreznik)mora da dokaze krivicu sumnjivog lica a ne obrnuto . Zbog toga se sklapaju medjunarodni ugovori po kojima se medjusobno obavezuju na razmenu imovinskih podataka o sopstvanim poreskim obaveznicima. Uopsteno receno ljudi ne placaju porez rado pa pokusavaju da nadju nacin njegovog prikrivanja. Svajcarska je, na primer, bila zemlja ''dembelija'' za ti svrhu ali je prisiljena da promeni bankarsko zakonodavstvo kako bi mogla da profitira od EZ trzista. Pregovori sa Svajcarskom su trajali dugo posto su Svajcarci hteli ''i jare i pare'' ali pogodnost zajednickog trzista ipak pobedila. Taj slucaj pokazuje da pretpostavke autora nisu tako jednostavne kao sto ih on zamislja.
Miki
Mnogo se mudruje,jer mnogima ne odgovaraju normalnio zakoni.Evo nešto blaže varijante-kako početi? Svako bi u džepu - kolima morao da ima poresku knjižicu,da se vidi koliko plaća porez,odnosno kolikki mu je godišnji prihod.Policija bi zaustavljala sve automobile skuplje od 10.000evra,a posebno one mnogo skuplje, i tražila poresku knjižicu.U slučaju da su prihodi, a samim tim i razrezani porez,mali i da se podrazumeva da taj ne može da vozi skup automobil,auto bi se oduzimao na licu mesta.To bi isto moglo i sa nekretninama,s tim da za nekretnine postoji jedinstvena baza,tj. da sve bude umreženo.Nema velike mudrosti,samo što to ne odgovara ni mnogim političarima,a naravno i mnogim drugim muljatorima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља