У Русији нису начисто са Александром Вучићем.
Једни га хвале за допринос што односи „никада нису били ближи” због политике војне неутралности, отпора да се придружи санкцијама Русији, уздржавања од критика због анексије Крима, српско-руске војне параде поводом ослобођења Београда или заједничких маневара.
Други му не праштају уговор о логистичкој подршци са НАТО. „Српске власти веслају у натовском чамцу, а у смеру издаје Русије”, писао је коментатор „РИА Новости”. Док нуде „источну алтернативу” Евроазијске федерације нису пресрећни што је у председничку канцеларију одмах вратио заставу ЕУ коју је његов претходник избацио.
Први би да га асимилирају, други га анатемишу као дволиког Јануса. Западњак и реформатор, или камуфлирани русофил?
Вучић у својим различитим издањима у свему не види противречност уверен да је то најбоље за Србију која је већински против приступања НАТО али је за улазак у ЕУ.
У његовом досијеу стоји да су му прадеда Раде и деда Анђелко волели Русију, као и његов брат, да је обновио средњошколско знање руског а децу из првог брака уписао у школу при руској амбасади где се учи по руском образовном програму. У досијеу свакако још стоји да председник Србије жели земљу да уведе у ЕУ, чиме је удаљава од зоне руског утицаја. Ако је Вучић „подељена личност” у којој се преплићу тежња за евроинтеграцијама и љубав према Русији, као што сматра руски политиколог Никита Бондарјев, онда се убрзано приближава време да Вучић одабере једну од своје две половине.
Долазак у Београд једног од најмоћнијих лидера света велики је догађај по себи, али могло би да се испостави да је посета Владимира Путина од судбинског значаја јер може да одлучи будућност ове земље: Србија на Западу или Србија на Истоку?
Поглед у историју указује да је Србија ове дилеме готово по правилу решавала у корист истока, сем током два периода: током владавине Милана Обреновића и Јосипа Броза. Књаз па потом краљ Милан Обреновић у почетку се снажно ослањао на Русију, али се после Берлинског конгреса окренуо ка Аустроугарској покушавајући да од Србије направи државу по узору на парламентарне монархије или републике свог времена. Броз је рекао историјско „не” Стаљину.
Србија, а потом Краљевина Југославија, није имала дипломатске односе са СССР-ом од бољшевичке револуције 1917. Кратак период идеолошке блискости трајао је од краја Другог светског рата до Информбироа 1948. Односи су нормализовани 1956, а Тито се убрзо окренуо несврставању и у оквирима покрета предводио крило које је било ривал просовјетској кубанској варијанти. Толико о последњем веку и миту о непрекинутом братству и пријатељству. Ствари су почеле драматично да се мењају избијањем косовске кризе. „Најсветија српска реч” се из орбите панправославне духовности спустила у световну дипломатију Србије која је у Русији открила савезника у одбрани „српског Јерусалима”, моћног заштитника против Запада који је реализовао пројект „НАТО државе”.
Када Путин буде стигао у Београд донеће са собом орден Александра Невског да би одликовање окачио о Вучићева рамена – тврде као првом Србину који то одличје добија после Николе Пашића пре једног века.
Стари вођа српских радикала био је осведочени поборник политике Србија ка југу и истоку. Зашто онда Орден Невског добија председник Србије који тврди да Србију води ка северу и западу? Да ли због неких мистериозних обећања која је дао Путину током разговора „у четири ока”? Или се ради о маневру Кремља да – играјући на Вучићево „двојство”– бившег радикала привуче себи и удаљи од Запада? Можда је орден само аконтација Путинових очекивања?
Све се врти око „мајке свих наших проблема” – Косова. Вучић ће током разговора покушати да утврди да ли Путин намерава да блокира решење конфликта по америчком или сценарију ЕУ. Путин би да осигура да му Србија не „измакне” попут Црне Горе која је ушла у НАТО или Македоније која је на том путу.
Гост из Москве добро је упознат са рањивом позицијом домаћина који се налази на ветрометини конфликтних интереса Истока и Запада. Чувајући драгоцени канал утицаја, наставиће да брани српске снове о Косову као „јужној српској покрајини”. Путин је на добром путу реализације руских интереса. Србија се последњих година удаљава од Запада. Степен усаглашености спољне политике Србије и ЕУ пао је на 49 процената. Пад је лако објашњив: Београд није подржао ниједну резолуцију ЕУ која, директно или индиректно, критикује Москву.
То Вучићу не олакшава дилему. Запад га притиска да колико ове године косовски проблем стави ад акта. Русија му нуди варијанту „замрзнутог конфликта” – баш у складу са очекивањем већинског јавног мњења Србије. Понуда Москве спасава Вучића унутрашњег конфликта који може да буде заобиђен расписивањем ванредних избора, али то је само привремено одлагање суочавања са стварношћу коју је сам деценијама правио.
Гост је још у предности. Чак и ако прихвати неку варијанту правно обавезујућег споразума написаног у Вашингтону или Бриселу, Москва има План Бе. Русији су Србија и Косово чип у партији покера са Западом. Неће активирати вето у Савету безбедности под условом да од Запада добију гаранције да се више не пишу резолуције осуда анексије Крима, пожељно би било и да се ослабе санкције. Политичка трговина у свом најбољем издању.
Не сумњам да у Москви већ знају како би се таква сагласност наплатила од Србије. Београд одавно нема спољнополитичку опсерваторију да би могао да гледа даље у будућност. У Србији је прекосутра футуризам. Баш зато бринем од неких инстант обећања која би Вучић очаран Невским да да метално хладном Путину. Волео бих да грешим у оцени драматичности тренутка. Желим да верујем да ће Вучић остварити сан да Србију уведе у ЕУ.
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
