недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:36

Злакуса пред вратима Унеска

У селу између Ужица до Пожеге двадесетак домаћинстава израђује традиционалну грнчарију – стари нису заборавили занат предака, а млађи у њему виде шансу да пристојно зараде
Аутор: Бранко Пејовићнедеља, 13.01.2019. у 16:51
Мајстор Милета Лазић показује како се на изворни начин израђује лончарија (Фотографије С. Јовичић)

Ужице – Певање уз гусле већ је на листи Унеска, а тој почасти приближава се и лончарство из Злакусе. Оригинално по материјалу и изради земљаног посуђа, занатска традиција која вековима одолева. У прошлој години Министарство за културу Србије покренуло је поступак да се злакуско лончарство нађе на Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа, у складу са одлуком Националног комитета за нематеријално културно наслеђе.

У овом селу сада се у двадесетак домаћинстава израђује та грнчарија. Стари нису заборавили овај занат предака, а млађи у њему виде шансу да пристојно зараде радећи код својих кућа. Свуда на вашарима, пијачним тезгама, па и крај магистрале надомак Злакусе може се видети богата понуда ове робе.

Али није све то она права, аутентична злакуска лончарија. Има у том житу и кукоља, прилично верних копија: лонци и пржуље наизглед исти као прави, а нису направљени на традиционалан начин нити од оригиналног материјала, лошијег су квалитета. Чик да неупућени купац погоди који је изворни, да ли ће да пукне код другог кувања или да траје годинама. На тај проблем ових дана указује Удружење лончара Злакуса, које окупља 10 домаћинстава у којима мајстори израђују земљано посуђе (раде тај посао и жене), и то искључиво на вековни, аутентичан начин.

Председник овог удружења Дарко Тешић, који је са братом Жарком четврта генерација лончара у својој породици, каже за наш лист да је тренутно у процедури заштита географског порекла лончарије Злакуса. У вези с тим недавно је ужичка градска скупштина, на молбу Удружења лончара Злакуса, основала комисију за контролу имена порекла „Злакуса”. Њен задатак, наводи се, биће да контролише традиционалне начине и поступке производње, сировине и израду лончарије, као и квалитет готових производа. У комисију улазе представник Удружења лончара, града Ужица, ужичког музеја, Музеја „Старо село” из Сирогојна (надлежног за нематеријално културно наслеђе западне Србије) и Регионалне развојне агенције „Златибор”. Образовање комисије део је послова за регистровање географске ознаке лончарије Злакуса.

– Чланови нашег удружења поштују традицију, раде са вековним материјалом и обликују посуђе на ручном точку. Али не раде сви произвођачи тако. Не само у Злакуси, има их и у другим крајевима Србије, мада и они продају под именом лончарије Злакуса. Такви користе некакву другу глину, у калупима и пресама, обликују на електричном точку. Тако много више посуда направе него ми, али им је лошији квалитет. Онда нам обарају цену на тржишту, продају будзашто. Нелојална су конкуренција, компромитују наш занат и углед. Ево на златиборској пијаци, на пример, остала је само једна радња са аутентичном лончаријом из Злакусе, преовладале су копије – истиче Тешић и додаје:

– Упозоравали смо на овај проблем, али слаба вајда. Зато је наше удружење у сарадњи са Министарством културе, Етнографским музејом и локалном самоуправом ушло у процес заштите географског порекла, да сачувамо изворност заната. При крају смо тог поступка, до средине године треба да буде завршен. Ови аутентични производи добијаће сертификат, свака посуда ће имати заштитни знак (већ сада посуде које направимо обележавамо ћириличним словом „З”, што је наш знак заштићен у Заводу за интелектуалну својину) и лични жиг мајстора. Тако да купци више неће бити у заблуди.

По Тешићевим речима, решеност надлежних да се сачува изворно овог пута постоји. Министарство културе финансира трошкове поступка уписа злакуског лончарства на листу Унеска, помогло је и процес заштите географског порекла, с тим што део тих трошкова сносе и сами лончари, чланови удружења.

„Рецептура” старија од три века

Израда земљаних лонаца, пржуља, пекача, сачева, чинија, ћаса у Злакуси, на средокраћи пута од Ужица до Пожеге уз реку Ђетињу, преноси се с колена на колено више од три века, непромењена. Увек од истог материјала: мешавине глине из пожешког села Врањани и камена калцита званог врста из Рупељева. Уз обликовање, као у прадавна времена, на ручном грнчарском точку. И данас, кад су модерни материјали завладали, ово посуђе има прођу на тржишту. Јело кувано или печено у њему, кажу искусни кулинари, има посебан укус.


Коментари3
a67c3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Joca Lovac na Lavove
Sto se tice gusala, treba vam reci istinu. Gusle su originalan alat za lov iz Afrike. Tamo su gusle sluzile za lov na divlje zivotinje a potom da bi se lov zastitio od Hijena i osatlih mesojeda koristile se gusle sa onim stravicnim zvukom kao hijane. Zato su se gusle u Afriku koristile hiljadama godina. Izgleda da Afrikaneri nisu bili bas muzikalni ali su sacuvali snicle na zaru - jedina hrana u Afriku..
stanislavsr
Imamo pekač i lonac - nenadmašivo. Posebno kada se kuva i peče na šporetu koji se loži. Srećno. Vredi zaštiti.
Маја М.
А тек укус...
Препоручујем 9

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља