субота, 23.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:00

Рушење табуа у болесној цивилизацији

Изложба двојице сликара из различитих периода, али сличног сензибилитета и судбине, Егона Шилеа и Жан-Мишела Баскијата, у Фондацији Луј Витон
Аутор: Ивана Хаџи-Поповићнедеља, 13.01.2019. у 21:44
Жан-Ми­шел Ба­ски­јат, „Два дру­га­ра”
Егон Ши­ле, „Де­вој­ка се­ди са са­ви­је­ним ко­ле­ном”

Специјално за Политику
Париз – Протести у Паризу ремете живот, али не умањују интересовање за посете музејима, а још шање могу да умање лепоту појединих текућих изложби, попут оне у у Фондацији Луј Витон, где већ неколико месеци траје поставка двојице сликара из различитих периода, али сличног сензибилитета и судбине, Егона Шилеа и Жан-Мишела Баскијата. Њихови потписи били су провокација, ерупција модернизма и рушење табуа у болесној цивилизацији. Они су метеори који су се распукли у лету, визионари трагичне судбине које је муњевита смрт однела у двадесет осмој години. Иза њих остала су генијална дела и њихових осам стваралачких година, кратких колико и оне Рембоа или Ван Гога, биле су довољне да заувек промене ток уметности.

Зато их, запањујуће актуелне, париска Фондација Луј Витон данас и спаја на две одвојене, иако суштински спојене изложбе, у свом величанственом здању у Булоњској шуми. Реч је о догађају на чијем је отварању, у октобру, био цео елитни Париз. Изложба траје до 14. јануара.

Егона Шилеа (1890–1918), мајстора аустријског експресионизма, покосила је шпанска грозница неколико дана пре свршетка Првог светског рата, а Жан-Мишела Баскијата (1960–1988), првог афроамеричког уметника који је постао суперзвезда и љубимац колекционара, прекомерна доза хероина и кокаина. Повезани сличном, непоновљивом линијом цртежа и прераним нестанком из живота пуног обећања, за мање од једне деценије обојица су постали велике фигуре уметности 20. века чије слике достижу милионске износе.

Трагична и интимна димензија Шилеовог рада нераздвојива је од духа који је владао Бечом раног двадесетог века, у доба Фројда и његових идеја о сексуалности. Наметнувши свој потез, нервозан, препознатљив, готово насилан, између беса и патње, срушио је и последњу фасаду која је скривала људску душу. Изазивајући скандале, судија га је оптужио за порнографију и завођење малолетница, спаливши му цртеже на свећи. Ипак, после три недеље проведене у затвору оптужби ће бити ослобођен. Смрт оца од сифилиса у 15. години заоденуће његову сексуалност у морбидни еротизам. Тела која ће приказивати, више субјекти пуни жудње него објекти, биће анорексична, ампутирана, искривљена, уврнута, женски актови биће мишићави и мушкобањасти, а све то биће метафоре рањивости душе, тешкоће живљења, унутрашњих провалија.

Као експресиониста који је апстракцији отворио пут, Шиле је поезији конкурисао у исказивању неизрецивог. Млади људи његовог времена качили су помамно његове радове у становима. Од око 300 слика и неколико хиљада цртежа у техникама акварела, гваша, пастела, оловке, уља, који се одликују јарким бојама и празном позадином, највише је портрета и аутопортрета. На бечкој Академији уметности научио је да слика актове и био први сликар који је сликао сопствени акт. Најутицајнији бечки сликар Густав Климт постаће његова очинска фигура, али тог утицаја брзо ће се ослободити на великој слици „Кардинал и калуђерица“, карикатури Климтовог чувеног „Пољупца“. Ипак, Париз ће га препознати тек касних седамдесетих година прошлог века, а ово му је и прва ретроспектива после 25 година.

Као и Шилеових 120 слика из приватних колекција, и Баскијатиних, приближно у истом броју, европска јавност на овој изложби има први пут прилику да види. Жан-Мишел је егзотични црни уметник хиспано-америчког порекла који слика на асфалту, по томе гази, над тим једе, уз звуке Чарлија Паркера, Били Холидеј или Равеловог „Болера“. Својим неоимпресионистичким и поп-арт сликама узбуркао је Њујорк соула, попа, панка, андерграунда, старих плоча осамдесетих година прошлог века.

Његова наивна, побуњена кичица, искрена и врло колоритна, његова мисија да наметне црни лик као центар уметности, жеља да представи комплексно, несавршено друштво, опустошено сидом и дрогом, у раљама ропства, колонијализма и расизма, као и сусрет са Ендијем Ворхолом, уписују се у необични животни пут сликара који је жудео да постане славан. Фотографију „малог папе“ уметности држао је изнад кревета, желећи по сваку цену да га упозна што му и полази за руком у ресторану где му продаје разгледнице у сопственој изради. Кад је касније, за два сата, пред њим урадио слику „Две главе“, са њих двојицом, не би ли му доказао да може да досегне брзину мајстора, Ворхол ће бити одушевљен. Стотинак заједничких остварења донеће одмах Баскијату славу на Западу, мада, после неуспеха изложбе у Цириху, када је мајстор оптужен да штићеника искоришћава, долази до удаљавања. Међутим, од Ворхолове смрти 1987. млади сликар се више неће опоравити. Само годину дана касније, оставивши за собом око 2.000 слика и цртежа, у свом стану умреће предозиран.

Фигуративни и изражајни елементи, концептуална уметност и минимализам, ликови из стрипова, скелетичне силуете, чудни свакодневни предмети, снажни поетски и иронични слогани, свет музике и спорта, политичке и социјалне теме – његове слике су заправо прави ребуси за одгонетање. Претходник „стрит“ и интернет арта, он меша технике – гваш, колаж, фломастер, спреј и код њега све може да послужи уметности, па и обична врата. А колико је смрћу био опседнут сведочи и последње платно на изложби, с његовог краја живота, „Јахање са смрћу“, инспирисано Леонардом да Винчијем и Рембрантом.

Свет у коме живимо рођен је пре 1914. године, када је наступио модернизам, изнедривши Шилеа. Затим је све 30 година било заустављено да би се, у поновном налету авангарде, појавио Баскијат. Нико није очекивао ту двојицу неустрашивих генија и романтичних пророка, из две епохе и две престонице света, чије наличје су управо они раскринкали. Усудивши се да људском бићу погледају у очи, њихова дела опчињавају магијом која нас осваја чак и ако не разумемо зашто.


Коментари6
187ac
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladislav Marjanovic
Tabue treba rusiti u svim oblastima ljudskog delovanja, ali pod uslovom da se time stvaraju preduslovi za podizanje duha na visi nivo od prethodnog. Umetnost je, u tom pogledu, prvorazredan pokazatelj. Medjutim, sta se vidi u njenom razvoju od pocetka XX veka do danas? Konstantna regresija pri cemu je primitivizacija ljudskog duha preobrazena u novi tabu. Tome se pristupalo na dva nacina: kroz dekonstrukciju forme i apstrahizaciju i kroz velicanje sirove fizicke snage pod totalitarnim rezimima. Nekome je to ocevidno bilo potrebno. Apstraktnu umetnost je sponzorisali odredjeni centri moci (slavni Andi Vorhol bio je velikodusno subvencionisan od strane Kongresa za kulturnu slobodu pod nadzorom CIA-e), a totalitaristicku nacisticki, fasisticki i komunisticki rezimi. Kako su ovi poslednji mahom nestali, ostao je dekonstruktivisticki, ali konjunkturisticki haos. Elite (pogotovu novokomponovane) likuju, a sve gore obrazovana baza je ravnodusna. Umetnost je dotucena, a uz nju i ljudski duh.
Vladislav Marjanovic
Tosa. Tacno. Razlika je jedino u tome da su nekadasnje elite imale vise osecaja za harmoniju, estetiku, prirodu i izraz u figuralnim predstavama. Te elite su gradile, a ne razgradjivale svojih tvorevina i htele su da to istaknu pa su takvu umetnost i sponzorisale. Sadasnje, medjutim, razgradjuju i drzavu, i drustvo, i medjuljudske odnose. Dekonstrukcija u umetnosti je odraz njihovog gledanja na svet. A umetnici, buduci da nemaju stalni radni odnos trce da im se ulaguju slaveci njihovu pseudofilantropiju i ucestvuju svesno ili ne u razgradjivanju umetnosti. Naravno da je toga bilo i ranije. Ali ne bi li, upravo zbog tehnoloskog napretka drustva, umetnost trebalo konacno osloboditi od zavisnosti od elitistickih sponzora koji nemaju ni priblizno onaj nivo humanistickog obrazovanja kao njihovi prethodnici.
Препоручујем 3
Tosa
To sto je neko sponzorisao neku umetnost, ne znaci da je ona losa. Sponzori i mecene su normalana pojava vec 500-600 godina i bez njih ne bi postojala mnoga remek dela.
Препоручујем 3
nikola kiric
Oba su bili kao i njihovi uzori - Sile slikar, Baskijat prevarant. I normalno je da su zene na Sileovim slikama misicave, pa to su Germanke, pobogu. One s juga. A biti priznat umjetnik u drugoj polovini dvadesetog vijeka, znaci biti prevarant, sto nije rusenje tabua, vec stvaranje istog. Ja mislim da je to sam Vorhol i priznao: " Potplati najboljeg menadzera i uspjeh zagarantovan". A ko su ti menadzeri? Jevreji, svaki do posljednjeg. Drze monopol, ne samo u umjetnosti, vec, vjerovatno, i u proizvodnji bijelog luka. Dakle, menadzer Jevrej +kriticar Jevrej + izdavacka kuca - Jevrej = USPJEH. Uspjeh za onu trojicu, naravno, a za proizvodaca....vidimo iz njihovih biografija. Naravno, sve to se glorifikuje od strane novinara, koji se utrkuju da hvale na sve strane, da i oni ucare koji dinar. Srusi taj tabu, ako si frajer. Za pocetak, pusti ovaj komentar da prode. Hvala!
Prekobarac
Nikola, cudi me da je tvoj komentar uopste objavljen. Sto si opisao tacno je i sa komercijalne kao i kriticarske strane. Ja bih preporucio svima koji su zaintresovani u umetnost da procitaju knjigu naseg profesora Sretena Petrovica: "Estetika u doba antiumetnosti". A sto se tice Amerckog kriticara Moderne Americke Umetnosti to bi bio Tom Wolf : The Painted Word (grubo prevedeno: Slikajuci recima).
Препоручујем 3
Svemir Mirkovic
Totem i tabu. Protesti u Parizu su na neki nacin protesti protiv modernog "Totemizama" u Francuskoj a to znaci i celom Svetu. Totemizam je skup verovanja vezanih uz totem, koja se sastoje od drustvenog, psiholoskog i obrednog elementa verovanja i postovanja totema koji je nepogresiv i ciji je put najbolji.Zuti prsluci se protive pridavanju velike vaznosti totemizmu, drzeci ga nusproizvodom teorije prava, proisteklom iz sirokog konteksta primitivne evropske i zemaljske civilizacije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља