петак, 15.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:56
Ко је убио Оливера Ивановића

Небо је најплавље у Косовској Митровици

Аутор: Биљана Радомировићнедеља, 13.01.2019. у 23:30
(Фото Танјуг)

Косовска Митровица – Отворена капија, у Улици Сутјеска на броју 57, иста она коју није успео да отвори Оливер Ивановић, Митровчанин, којем је људска рука хладнокрвно, тог 16. јануара, сасула шест метака, мучки у леђа.

Било је око осам сати ујутру, када је први човек партије „Слобода, демократија, правда” кренуо на посао, у канцеларију која је у тој кући, у скоро самом центру Косовске Митровице више од две деценије. Раније, одмах после рата, када је Оливер био на челу Српског националног већа севера Косова и Метохије и када се у ваздуху и даље осећао мирис барута, гарежи и сузавца и када су срца мајки кукавно јечала, ту кућу су прозвали Бела кућа.

Годинама је то био оријентир за Митровчане и оне који први пут дођу у град на Ибру, у којем људи још у неверици чекају да се Оливер појави.

Баш као што и пише на спомен-плочи, с које тог леденог јануарског дана руком макосмо снег који беше прекрио догореле свеће и цвеће.

„Никада, али никада нећу отићи с Косова и Метохије”, стоји ту, уклесано на мермерној црној плочи, с које, чини се, Оливер само што не проговори.

Али ни тог јутра, када су га чекали, када су из кола испалили паклена зрна, није успео реч да каже.

Не, да је неко чуо.

Комшиница која је прва наишла само је успела да улети у канцеларију и каже да је Оливер пао. Чуле су се сирене возила хитне помоћи, под ротацијом возила полиције, али нико није могао ни да помисли да се тог 16. јануара угасио живот Оливера Ивановића.

Вест се као бомба проширила градом, Косовом, Србијом… цео свет је био у неверици.

(Фото Б. Радомировић)

А само непуну годину пре пуштен је из трогодишњег тамновања. Радовао се новом животу, живео је за то да докаже да је неправедно оптужен и утамничен, живео је за своју децу, за сестру, брата, за партију, за српски народ на Космету и за све оне коју су се борили да докажу да је Косово српско.

Само пола године пре него је смртно пао, више од два сата, разговарали смо у његовој канцеларији. Враћали смо се на неке раније приче, на неке људе и оне лепе дане од пре рата, приче и градске догодовштине познате само Митровчанима, који дух града нису хтели да мењају. Ни за каква добра у Србији, или било где, где „небо није плаво, кô што је у Митровици”!

Тако је говорио Оливер тог јунског дана, а исто је говорио и онда када смо седели у његовом стану, у поткровљу зграде у Улици Лоле Рибара, у центру Косовске Митровице. Само неки дан после, пошто су га из тамнице пустили да се брани са слободе.

„Знаш да ја одавде никуд не идем. Је л’ има негде плавље небо него што је ово наше. Погледај с терасе, гледај какво је. Плаво…”, с препознатљивим смехом је говорио, не желећи да чује оно наше „хоћеш ли после свега, после оне тамнице, отићи одавде”.

На превару је ухапшен тог 26. јануара 2014. године, исто као што је на превару и мучки убијен 16. јануара 2018.

Каква иронија… јануар му је дошао главе.

На металним вратима умрлица коју ће склонити 16. јануара, после помена који ће се одржати и у Косовској Митровици, ту на месту где није ни слутио да ће му бити последњи корак ка, можда, неком бољем свету, свету где нема издаје, преваре, подметања… где те не прате, ослушкују сваки твој корак, твој разговор с продавцем, чистачем улица… са странцима, с домаћима.

Јуче је обележена годишњица у Београду. Падале су тешке сузе сестре Наташе, брата Мирослава, деце, родбине, блиских му пријатеља на тешку мермерну плочу, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Парастос је служен и у Високим Дечанима, за које је био јако везан. Па он је и рођен у близини манастира. У селу Рзнић, општина Дечани. Од оца Богдана и мајке Олге, чувене професорице српског.

„Да, у суботу у четири сата крећемо из Митровице. Организовано”, рекла нам је само два дана раније Ксенија Божовић, Оливерова заменица, која свакодневно, ево скоро годину дана, није пропустила а да не дође у канцеларију, где је са „својим шефом” до последњег дана подржавала његову идеологију и идеале о „небеском Косову”.

„Ништа се није од онда променило. Дајемо изјаве, сазнајемо из медија докле се стигло за истрагом и ништа више. Оних пет камера још није враћено из Приштине. Шта више да кажем? Људи долазе, траже да наставимо његовим путем, јер би он тако желео”, говори Ксенија, док седи на столици до нас, а ми на оном старом истом месту где смо онда радили интервју с Оливером. Њега – нема! Празна канцеларијска, кожна фотеља. И тако већ годину дана.

У ормару албум са сликама званичника, домаћих и међународних, с којима се сретао до оног, исто, мучког хапшења, када је позван „само” на информативни разговор у Еулекс.

Тад су му ставили лисице на руке. И када се вратио међу људе, оптужен, како се тад и сад говори, „из политичких разлога, само зато што је Србин”, ништа у свом понашању није мењао.

Срдачан и насмејан са свима, без икакве бојазни је шетао градом, до самог убиства.

„Сумњао је да нешто не иде како треба. Обраћао се и Београду, и Приштини, али и међународним факторима, указивао да је угрожен. Али ништа то више није важно. Једино је важно да се открије ко га је убио и ко је наредио да га нема”, тихо говори Ксенија Божовић, која, као и њена породица с којима је Оливер као род био, тешко преживљава његов губитак.

У ормару и његове бројне медаље и пехари. Био је првак Србије, Југославије у каратеу… судија који је делио правду и чији тас никад није превагнуо на погрешну страну.

Као што су њему делиоци правде судили.

На истом мести седи и Силвана Арсовић, дугогодишња сарадница, блиска пријатељица и секретарица Оливера Ивановића. С њим је радила последњих 15 година, била му је десна рука. Још је под стресом, преживела је трауму, кад су је то јутро у новембру прошле године одвели у Приштину. У притвору је била 48 сати. Не питамо је ништа. Не проговарамо, осим уљудног поздрава.

Ту је и младић којег смо раније виђали уз Оливера.

Напољу и даље веје. Покривени трагови снегом. После нас нико није дошао, ни изашао из тог дворишта у које Оливер није испео последњи пут да крочи. Оног дана када је најпознатији Митровчанин убијен, и којег је хиљаде Митровчана испратило кроз град, кроз који је последњи пут у ковчегу прошао, није било снега. Али трагови су покривени. Кажу странци, била магла! Не, тог јутра није било магле, чак није био ни хладан јануарски дан какав зна да буде.

Али био је дан другачији од сваког другог пре и после. Убијен је човек којег и данас оплакују сви који су га знали. Оплакује га Митровица. Кô што рече једна од многих која је Оливера знала, само из виђења:

„Оливер није отишао. Склонио се само. Накратко. Он никада не може да оде из Косовске Митровице. Зар није тако говорио.”


Коментари12
229b8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slavko Knin
Milos Miokovic@@ E sira iz mjesine, vina, prsuta i kruva ispod peke mmmmmm njam ajme meni.A mladu janjetinu sa raznja i da ne pominjem.Pa zapjevati koju nasu ojkacu kad se drobovi dobro napune i zaliju vinom.E Krajino tugo moja
Slavko Knin
MilosiMiokovic@@ Boga mi plavljeg neba nema nego iznad Dinare nako nedje u proljece.A najvise mi fali bura ajme meni sta bi da da me bura sa Dinare zera probije.To je zdravije od bilo kakog ljeka.
Milos miokovic
Tako je Slavko..... Licki sir, bura i Velebit, pa onda sve ostalo..
Препоручујем 6
Milos miokovic
... nema ga plavljeg no iznad Velebita sa dalmatinske strane.....
Jova
Ubili ga sledbenici onih koji su kralja i ženu mu bacili s balkona.
Ana
Pa Srbi su ubili kralja svog i kraljicu; ubijamo se mi Srbi između sebe, to je istina, ali teška i gorka. Sve zarad puste vlasti. Bilo bi bolje da takvi nismo. Skloni smo intrigama i delovanju van institucija i zakona i dan danas. Neverovatno je da je Oliver Ivanović ubijen, da su neki Srbi sa Kosova i Metohije u zatvoru u Prištini, da su hapsili čak i sekretaricu Olivera Ivanovića, a da je neki Radojičić spas našao u Srbiji! Čudno je sve to oko ubistva Olivera Ivanovića, neka mu je laka crna zemlja. Kad se podsetimo šta je sve Marko Đurić za pokojnog Olivera Ivanovića govorio, tek onda imamo puno pitanja bez odgovora.
Препоручујем 11
Лазар Д. Љубиновић
@ Jova - када већ знате ко га је убио, зашто се не пријавите као сведок. Иначе типови као што сте ви, који од прве верују у свесрпску кривицу, у многоме су нас довели до онога што је било у Титославији а онда је дошло до овога што смо данас. У ствари то је пројекција ваше личности, што значи да свој конфликтни унутрашњи свет, пројектујете на све око себе. И иначе, за знање вама и вама сличним, свет је увелико одбацио скоро 80% случајева за које се теретила Србија - само ви и такви као ви, још нису!
Препоручујем 5
Данило
Нека му је лака земља и вечна му хвала! Догодине у Призрену!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља