петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:38

Скривена колекција Техеранског музеја савремене уметности

Ирански шах Реза Пахлави и његова супруга Фарах потрошили су право богатство – око три милијарде долара – на куповину дела великана као што су Бејкон, Магрит, Пикасо, Полок, Реноар…
Аутор: Милица Димитријевићпонедељак, 14.01.2019. у 18:00
Део парка Техеранског музеја савремене уметности – Фото Алиреза Хеyдеар (CC BY-SА 4.0)

Ирански шах Реза Пахлави и његова супруга Фарах потрошили су право богатство стварајући колекцију уметничких дела које се не би постидео ниједан музеј савремене уметности у свету. Њена додатна привлачност је у томе што је изузетно ретко излагана па су до сада, осим некадашњих власника, делове збирке, процењене на три милијарде долара, могли да виде само ретки срећници. Из депоа Техеранског музеја савремене уметности, отвореног 1977, баш на дан рођендана некадашње прве даме Ирана, артефакти су изашли само два пута. Премијерно 2005, када је само неколико слика јавно приказано, а потом 2017, када поставка неких од најважнијих радова у том музеју није потрајала ни два сата јер су државни цензори убрзо након отварања са изложбе уклонили триптих Френсиса Бејкона из 1968. године – слику на којој су приказана два нага мушкарца. Како је тада забележио новинар „Сандеј тајмса”, хомосексуалност је у Ирану, ипак, табу.

Читав досије посвећен овој теми објавио је недавно Би-Би-Си на свом сајту, а из пера Алистера Соука, познатог уметничког критичара и новинара (британски „Телеграф”), заслужног и за бројне квалитетне документарце посвећене интригантним феноменима и догађајима из историје уметности. Повод је књига под насловом „Iran Modern: The Empress of Art” („Савремени Иран: царица уметности”) – њена је потка прича о жени познатој као „блискоисточна Џеки Кенеди” и уметничким предметима пореклом са запада, њих око 150, који су њеном заслугом завршили у Ирану, о чему је Соук у директном сусрету са Фарах Пахлави и разговарао. И то у једној од шармантних књижара на лондонском Пикадилију.

Реноарова „Габријела са откопчаном блузом” није могла да буде приказана због голотиње  

Френсис Бејкон, Алберто Ђакомети, Рене Магрит, Пабло Пикасо, Џексон Полок, Пјер Огист Реноар, Марк Ротко…. То су само неки од великана чија је дела Соукова саговорница бирала и куповала током седамдесетих година прошлог века и за која каже „да их није понела са собом када је била приморана да бежи из Ирана у Египат јер их није ни набављала за себе лично, већ за своју земљу”. Како је испричала, једина успомена коју има, а која је у посредној вези са колекцијом, јесте четка за косу Ендија Ворхола, набављена на једној аукцији након 1979, а после свргавања њеног супруга са власти.

– Ворхола сам упознала у Вашингтону, 1975, у Белој кући. Склањао се од мене из једне собе у другу јер се, чини ми се, плашио да ћу га питати да заплешемо. Деловао је веома стидљиво – речи су Фарах Пахлави којима почиње интервју и чији је контекст јаснији ако се помене да штиво, које је нeдавно изашло из штампе и које је иницирало интересовање за део њеног живота усмерен ка уметности, на насловној страни има репродукцију једног од њених портрета чије ауторство потписује управо Ворхол. Наиме, велики уметник посетио је Иран 1976, са својим менаџером Фредом Хјузом боравио је у дому Пахлавијевих – у њиховој резиденцији у Техерану и једну њену фотографију понео је са собом. Она му је касније послужила за серију отисака са њеним ликом.

 

Дело Марка Ротка „Сијена, наранџаста и црна на тамној браон”, било је изложено у овом музеју 2015, на поставци посвећеној савременој уметности

То је, уједно, само једна од епизода која прати страст коју је госпођа Пахлави, данас у деветој деценији живота, гајила према уметности, а што је, према њеним речима, започело још у младалачком добу. Њену потребу да новац прво уложи у младе иранске ствараоце подржао је и сам шах, иако лично није био љубитељ уметности.

– Сећам се када ми се Иран Даруди (млада иранска ауторка из шездесетих година) на отварању једне поставке пожалила и рекла да би ирански уметници волели да имају место где би показивали своје радове. Одговорила сам јој да је то одлична идеја и да би требало да имамо музеј – каже ова дама, чији су дани данас омеђени двема локацијама на којима живи: Мерилендом и Паризом. Управо је њен рођак, архитекта Камран Диба добио задатак да пројектује здање музеја, што је он и учинио, инспиришући се традиционалном персијском архитектуром, али и савременим решењима приказаним на згради Гугенхајмовог музеја у Њујорку. И то је био преломан тренутак. Након тога почело је да се размишља и о креирању адекватне колекције.

– Било је то време када је Иран остваривао велике приходе од нафте, мада су тада почели и наши проблеми – сећа се Фарах Пахлави и додаје да је брзо одустала од замисли да откупљује историјске иранске артефакте расељене по свету будући да је то било прескупо, па се одлучила за вредне примерке западне уметности.

Почела је од импресиониста. Тим саветника који је оформила брзо је ступио у контакт са бројним музејима и галеријама у САД и у Европи и дела су почела да стижу у Иран. Убрзо је и она лично упознала Салвадора Далија, Марка Шагала и Хенрија Мура чији је атеље у предграђу Лондона и посетила. Одатле памти и један детаљ – њен домаћин „тестирао” је њено познавање уметности показавши јој слику малог формата уз питање може ли да препозна аутора. Био је то Миро, његова гошћа је то „погодила” и „прошла” је тест. Случај је хтео да једна од Мурових скулптура која краси парк Техеранског музеја модерне уметности постане и специфично сведочанство о тамошњим прошловековним револуционарним превирањима – оштећена је метком, што је и дан-данас видљиво. Осим тога, срећом, ова вредна збирка, можда и највреднија у делу света ван западне хемисфере, преживела је готово нетакнута. Није ни уништена, а ни распродата, што су све били могући сценарији. Остаје само да се, у једном тренутку, то благо покаже најширој јавности.


Коментари1
282c9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

islam hajrudin
Evo jos jedan dobar mamac za belosvetske beloglave supove.Iz Bagdada su nosili sve sto se moglo macolom odbiti,a ne zaboravimo da je ista sudbina zadesila i slavni Partenon. Pa kad su svojoj "hriscanskoj braci"napravili takvu pljacku a dje nece "nesrecnicima koji ni ne znaju sta imaju"?Na tragu ovakvog destruktivnog pogleda na svet u celosti , su i nedavne izjave belosvetskih beloglavih supova(lesinara)kako i Sibir i egipatske piramide pripadaju celom covecanstvu i da nije fer da samo Rusija odnosno Egypt , njima gospodare.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља