Желео сам да направим филм о моћи књижевности, каже Ђакомо Дурци, сценариста, продуцент и редитељ документарца „Грозница Феранте” приказаног у Србији прошле јесени.

За разлику од већине читалаца који желе одговор на питање ко је Елена Феранте, аутор овог филма није желео да се бави идентитетом већ феноменом светског успеха италијанске списатељице. Магазин „Тајм” уврстио је 2016. Ферантеову међу сто најутицајнијих особа на свету. Код нас је издавач „Booka” објавио њену Напуљску тетралогију од 2011. до 2014. („Моја генијална пријатељица”, „Прича о новом презимену”, „Прича о ономе који бежи и који остаје” и „Прича о изгубљеној девојчици“).

Дурцијев документарац плени пажњу публике која има прилику да види шта на ту тему мисле преводилац Ен Фонтејн и велики савремени писци као што су Џонатан Френзен, Роберто Савијано, Елизабет Страут или Николо Лађоја. Ђакомо Дурци је завршио Лондонску филмску школу, а потом дипломирао на Експерименталном центру за кинематографију у Риму. Сарађивао је са NBC Universal и Fox Cannels Italia, а као аутор и редитељ стварао је емисије за канале као што су Fox и RAI.

– Чини ми се да је реакција публике у Србији била добра, а многи гледаоци су после пројекције одржане у Београду, Новом Саду и Суботици у оквиру манифестације „Недеља италијанског језика у свету” били концентрисани на разлоге за тако добар пријем књига Елене Феранте код читалаца широм света. Снимајући документарац желео сам да испричам причу о овој италијанској књижевници, причу која је настала пре више од двадесет пет година када је она објавила своју прву књигу „Несносна љубав” – истиче Ђакомо Дурци.

С обзиром на то да су писци увек занимали читаоце, а овде не знамо ко је Елена Феранте, упитали смо нашег саговорника како је могуће у данашњем свету, где смо на неки начин сви умрежени, сакрити било чији идентитет? Одговор је гласио:

– Није тачно да баш ништа не знамо. Ипак знамо много о Елени Феранте захваљујући њеним интервјуима, списима и писмима садржаним у књизи „Фрагменти”. Управо сам из ње изабрао речи које она „изговара” као глас из позадине у мом филму. Реч је о правој литерарној биографији. Мислим да је могућ и легитиман њен избор да не жели да се појављује пред публиком. Сада после свега рекао бих да је суштина феномена Феранте у томе да је она успела да пронађе универзални језик приповедајући архетипске сторије и ликове који су свима разумљиви и који могу бити снажно везани за живот многих.

Упитан да ли може себе да замисли у сличној ситуацији, да сними филм, а да га не потпише правим именом и из којих разлога би то урадио Дурци каже:

– Можда могу. Иако верујем да би за једног редитеља било компликованије да се определи за тако нешто. Одувек су ме занимале комплексне приче, оне које не желе да буду испричане, као што је ова о Елени Феранте. Веома ме занимају теме у чијем су фокусу вишеслојне личности и у овом тренутку размишљам о идејама за неки други документарац.