субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39
ИНТЕРВЈУ: СВЕТОЗАР ЦВЕТКОВИЋ, глумац

Живети сан је привилегија

Сви су се повукли пред свим, пред естрадном политиком пре свега. Част изузецима, ја више немам стомак за то
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинчетвртак, 17.01.2019. у 18:00
Светозар Цветковић (Фото А. Васиљевић)

Док га домаћа филмска публика гледа у лику Живојина Мишића у остварењу „Краљ Петар Први”, као и у награђиваном филму „You go to my head” белгијског продуцента и редитеља Димитрија де Клерка, глумац Светозар Цветковић у сали за пробе Атељеа 212 припрема нову представу – „Хомо Фабер” Швајцарца Макса Фриша у режији Ане Томовић. Премијера се очекује у фебруару на Сцени „Мира Траиловић”. Ауторску екипу чине и драматуршкиња Тамара Барачков, сценографкиња је Љубица Милановић, костимографкиња Селена Орб, композиторка Невена Глушица, кореографкиња Маја Калафатић…

Каква је то путања од Живојина Мишића до Валтера Фабера? Колико нам је блиско швајцарско писмо с обзиром на разлике у менталитету и погледу на свет?

Да кренемо од почетка: сценаристички, а и по ономе што је снимљено, цела врховна команда обрађена у пројекту „Краљ Петар Први” биће заправо и функцијом и причом, те односима, адекватно приказана у серији која ће, колико знам, почети да се приказује на РТС-у крајем фебруара. Кад је реч о Николи Пашићу, војводи Степи Степановићу, Радомиру Путнику, регенту Александру и, најзад, самом Мишићу, верујем да ће и публици и нама који смо то радили целовитост приче и драматичност одлука у оквиру врховне команде током Великог рата имати праву драматичност, онако како смо је и доживели на снимању. А сад скок на Фриша. Да, мени јако блиско. Није реч о швајцарском, већ о животном писму, писму о људском смислу и егзистенцији, циљевима, љубави пре свега, могућој и немогућој, лепоти зрелости, заводљивости младости, вероватноћи у невероватноћи. Дакле све нам је јако блиско, а не тако далеко како бисмо могли да проценимо нешто што се зове швајцарски менталитет. Менталитет је људски, болан, осетљив, раздражљив, животно истинит.

Смеј се искривљеним истинама које ти се сервирају, не веруј лажи, смеј се и плачи, али бирај шта ћеш и кад да гледаш и створи своју слику

Ваш нови позоришни јунак не верује у срећну звезду и судбину. Као инжењер, навикао је да рачуна помоћу формула вероватноће. Кроз какве ситуације пролази, будући да су јунаци Макса Фриша замишљени над сопственом егзистенцијом и смислом живота?

Нисмо ми први који се бавимо овим делом, а да покушавамо да га упризоримо сценски. Сетимо се само филма великог немачког редитеља Фолкера Шлендорфа „Путник”, који је рађен управо по истом делу с почетка деведесетих, најзад Игор Штикс у свом роману „Елијахова столица” читав сегмент посвећује фиктивном раду на представи „Хомо Фабер”, вукући корене заплета сопственог романа из Фришовог дела. Нешто од тога било је и у представи Бориса Лијешевића у ЈДП-у. Дакле, чини се да је Фришов аутобиографски рад на овом роману провоцирао уметнике да се баве проблемом који заокупља главне јунаке, те да изнова постављају питања на која је тако тешко наћи одговоре.

Код мене, уз дело које радимо, увек су пресудни и људи са којима се гледам у очи на сцени. Редитељка Ана Томовић је неко ко одаје велико поверење. Она је неко ко трага, пипа по мраку, не сналази се, зна, али проверава. Радмила Томовић и Јелена Петровић својим искуством и енергијом импонују на свакој проби, Стефан Бундало гради свој јединствени трагикомичарски имиџ на врло јединствен и мудро оригиналан начин, а Јована Стојиљковић ме изнова затиче тиме да њеном изразу, истинитости и емоцији на филму, на сцени не умем пронаћи ману.

Да ли представа „Хомо Фабер”, односно ваше тумачење рукописа Макса Фриша, пружа одговоре на тако деликатна, комплексна филозофска питања?

У часу кад о овоме водимо разговор не умем да дам одговоре ни на ово питање, а камоли на та филозофска питања. Тамара Барачков дала је себи велики задатак драматизујући ово дело, а ми трагамо, па видећемо докле ћемо доћи. Нико нам ништа не гарантује, иако имамо велику амбицију да копамо по нутрини Фришових несрећних, а некад и комичних јунака. Тако их Ана Томовић види и то нам се свима јако допало.

Љубав Валтера Фабера са Јеврејком Ханом почиње у освит Другог светског рата. Како ћемо на српски начин пратити ову причу, будући да су Фришови мушки ликови махом замишљени, пасивни, а жене величанствене и дивне?

Ако сам у нешто уверен, то је да ћемо се на српски начин тако везати за ситуације ових ликова да ће нас заболети стомак, таман као и главног јунака, не бисмо ли нашли излаз. И за њега и за нас из мисли које ће нас идентификовати са немогућом ситуацијом у којој се у својој љубави према различитим женама Валтер Фабер налази. Биће то узбудљиво суочавање.

Иза вас су бројне улоге: поручник Тасић, Карл Росман, Бановић Страхиња, Раскољников, Никола Тесла, Јован Дучић, Гилгамеш… Како избегавате рутину у глуми?

Искрено речено, ништа не избегавам, добро ми је у овом послу. Чине ме срећним погледи партнера и оно што могу да им одговорим или они мени несебично дају. То само по себи не може бити рутина, већ подстиче на креативност. Она није увек и загарантовано уметничка, али неки пут се и деси, а то су онда јединствени и незаборавни моменти. Ретки су, али их има и од њих живимо у овом послу.

Интелектуалци су се повукли, заћутали, рекло би се. Колико је тешко бити јавна личност?

Сви су се повукли пред свим, пред естрадном политиком пре свега. Част изузецима, ја више немам стомак за то. Жао ми је да гледам своју децу и видим како их очекује борба за ону слободу коју ми нисмо извојевали. Ми смо губитници. И не остављамо им добар педигре да би они били победници над црнохуморном глупошћу која нас запљускује. Слушајте, ово звучи као јерес, али телевизија је у реду. Раније си морао да гледаш оно што ти се сервира, сад – ко те тера. Бирај, врти уназад, унапред, прескачи рекламе, досадне политичке расправе, ријалитије свих врста. Гледај или избегавај порнографију, смеј се искривљеним истинама које ти се сервирају, не веруј лажи, смеј се и плачи, али бирај шта ћеш и кад да гледаш и створи своју слику – своју телевизију! То је у реду. Да ли је тешко бити јавна личност? Не знам, можда ако се оптеретиш том чињеницом, те себе доживиш као некога посебно различитог од људи који се крећу улицом заједно са тобом, а ти им недвосмислено припадаш. То је мој народ и ја сам његов део.

Трајете и издржавате све налете и „ветрове”. Који су ваши снови, наде, стремљења у односу на актуелни тренутак живљења?

Снови су реални, људи, родитељи, деца, супруга, пријатељи које волим. Многима је то сан, а ја сам срећан јер све то имам, у срцу – али имам. Живети сан је привилегија и ако сам га живео и на тренутак, живео сам га и тај тренутак мој живот љубоморно чува, јер је привилегован, а то се ваљда зове срећа. Још кад бисмо досегли тајну трајања.


Коментари3
e04f7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sinisa Stojcic
Pero, imaj , ko Ti brani
Pera
I ja bi Cvele ziveo san da imam 20 godina mladju zenu.
MIka
@ Pera...po malo duhovito i po malo neumesno.
Препоручујем 3

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља