уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:19
НЕ САМО О ПОСЛУ: ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ

Осама и Сибир несуђеног сликара

Иако зна да рат није ни тржишна, ни захвална тема, писац хит романа „Топ је био врео” открива који уметнички порив га тера да му се стално враћа и зашто књижевници морају да пишу и сценарије за телевизију и филм
Аутор: Андријана Цветићаниннедеља, 20.01.2019. у 12:21
Владимир Кецмановић (Фото Лагуна)

У децембарском сумирању утрошених 365 дана, пре неколико година, Владимир Кецмановић (1972) у „Политикиној” анкети написао је да спорт није најзначајнија споредна ствар на свету, мада данас каже да је због здравља важно бавити се спортом.

Шта је онда најважније у животу нашем награђиваном писцу, аутору романа „Садржај шупљине”, „Последња шанса”, „Феликс” , „Топ је био врео”, „Сибир”, „Осама”; збирки приповедака од којих је за ону „Као у соби са огледалима” добио Андрићеву награду за 2017, сценаристи, уреднику…?

Да ли су му важне, на пример, уметност, књиге, неспретно питамо?

– Уметност је мој примарни посао, па не могу да одговорим тако. Сваком је важно оно што лично воли.

Нема мора за будућег сликара

Одрастао је у породици где су књиге биле „надохват руке”, отац универзитетски професор, мајка лектор, али Владимира нико није терао да чита. О књижевности није размишљао ни када је дошло време за студирање. Хтео је да се бави сликарством.

– Генерално, увек ме је привлачила уметност. Ако су родитељи нешто радили пре је то било да ме одговоре од тог посла, него да ме подстакну. Мислили су да је боље да изаберем да радим нешто – обично.

Уместо киста да се ухвати оловке, тачније тастатуре, пресудила је, изгледа, лењост – не баш похвална особина.

– Волео сам да сликам и сви су говорили да имам таленат. Када је дошло време за пријемни на Ликовну академију, отишао сам код професора који је требало да ме спрема. Говорио је: Сад ћеш да радиш ово, па исправимо. Онда дођеш црташ нешто друго, исправимо и тако цело лето. Питам: А море? Он каже: Нема мора, ако хоћеш да будеш сликар. И ја упишем књижевност и одем на море. Можда сам погрешио, шта знам. Сада ми се сликарство чини лепшим послом. С друге стране, нико ми не брани да сликам.

После завршене гимназије у Сарајеву, факултет је уписао и завршио у Београду у коме живи од 1991. Преселио се пре почетка рата и долазак у нову средину није био посебно трауматичан. Баба и деда су му некада живели у Београду, било је ту и много родбине, па је често боравио у престоници.

– Нисам се у Београду осећао као у туђем граду, једино ми је у почетку сметала величина града. Ако сам хтео да се видим са неким, морао сам да заказујем. У Сарајеву за тим није било потребе. Врло брзо сам схватио да је то предност јер не виђаш људе које не мораш.

Њујорку се често враћа

Носталгију није осећао ни са деветнаест година, ни касније. Открива да је одувек знао да му адреса неће бити сарајевска, а његову одлуку да оде из родног града вероватно је само убрзала атмосфера која је у Сарајеву владала пре самог рата.

Недуго после војске, Кецмановић је провео неколико месеци у Сједињеним Државама. Добио је понуду да остане на универзитету Гранд Рапидс, у држави Мичиген. Одбио је.

– Размишљао сам неколико дана па преломио да се вратим. Мислим да нисам погрешио. Генерално, нисам склон јаловим размишљањима: шта би било кад би било. Међутим, да сам имао прилику да будем у Њујорку, највероватније бих одлучио другачије. То је град који није Америка. Често му се враћам. Њујорк је центар света у коме је мало лоших карактеристика стварне Америке – каже наш саговорник и додаје да би живот ван Србије, његовог језичког простора, наметнуло промену занимања.

Истина је да професија књижевника посао без радног времена, али признаје да се не држи правила да би писци требало да пишу сваки дан. Откива да је кампањац када пише за телевизију, сценарија, текстове за новине… Међутим, романе не пише у цајтноту: на њима понекад ради годинама, најчешће ноћу. Тако је навикао, мада није од оних који захтевају стерилну атмосферу. Не смета му гужва, не мора да се осами, искључи телефон.

Где се изгубила књижевна критика

Док разговарамо, у кафеу у близини „Политике”, мобилни телефон је на столу. И паклица цигарета. За разлику од других саговорника којима су погледи и прсти непрестано на уређају, Владимир се чешће хвата упаљача и „лаки страјка”. О доминацији технологије гаји практичан, истовремено либералан став.

– Сваки притисак да се избегава технологија доводи до удаљавања од околине. Фејсбук имам. Други су ми отворили налог због игрица. Колико сам посвећен томе говори да ни слику нисам закачио. Инстаграм и Твитер немам. Објашњава и додаје да Твитер све више постаје замена за писање у новинама.

Да ли је технологија учинила да живимо у времену скрибоманије?

– Апсолутно. Поједине колеге писце и сценаристе питам, јер ми стварно није јасно, како успевају да било шта напишу када су 24 сата на друштвеним мрежама. Нешто стално коментаришу, свађају се. То је невероватно губљење времена. Боље је бити у кафани, дружити се, него чачкати по екрану. Друштвене мреже више угрожавају штампане медије који се боре са падом тиража, док се књиге још некако држе – закључује Кецмановић.

Такође, верује да је књижевна критика данас потпуно обесмишљена и да не постоји никакав репер за вредност оног што се напише.

– Како каже један мој колега, „данас писци играју утакмицу без судије”. С друге стране, добро је што не зависите од „намћора” који су некад могли озбиљно да подигну оно што им се свиђа и напакосте ономе што им се не свиђа. Књижевна критика је често ствар личног укуса, али и личних и политичких блискости и омраза. Све се мање читају књижевни часописи. Хонорари за објављене критике у новинама су катастрофално ниски. Књижевна критика више нема никакав утицај на продају књиге и њен живот код читалаца – сматра Кецмановић.

Теже је насмејати публику

Да би обезбедио личну слободу и писао онако како жели, прихватио се посла за телевизију и филм. Написао је сценарио за две сезоне хит серије „Сенке над Балканом”, био је косценариста филма „Непријатељ”... Тренутно је у преговорима за један ситком. Радује се томе јер воли да се игра са хумором и каже да је теже насмејати него растужити публику. На ову врсту ангажовања гледа као на стару причу и подсећа примерима да су у Америци, пре више од пола века, многи значајни писци живели управо од писања сценарија.

Али, зато је тема новог романа на коме ради далеко од хумора, оно што је већ у својим романима обрађивао – рат деведесетих. У новом штиву поставља сукоб у централну тачку из које се прелама прошлост и будућност.

– Рат као тема није тржишна, ни захвална, али је ствар моје потребе, уметнички порив. Све друге теме о којима бих писао су мање-више опште и мање су аутентичне од тог несрећног сукоба на овим просторима. Кроз транзицију, на пример, готово идентично пролази цела источна Европа, аутентичност је услов да књига буде занимљива. Зашто би, на пример, неко читао књигу како је то у Србији, само у другом паковању – пита се писац.

Разумети млађе

– Оно што је било важно мојој генерацији, није битно данашњим тинејџерима. Попут вршњака, кћерка све мање чита, док је као мала била склона књизи. Не терам је ни на шта, као што јој ништа не ограничавам. Нисам строг отац. Ако је буде вукло, сама ће се вратити читању – каже Кецмановић

Хит о Андрићу

„Каинов ожиљак” писао је у „четири руке” са Дејаном Стојиљковићем. Упознали су се на књижевној колонији у Сићеву док Дејан још није био толико познат. Убрзо је после тога Нишлија направио бум са „Константиновим раскршћем”. Резултат дружења је не само хит дело о приватности Иве Андрића, већ и књижевна група П70, заједнички написана трилогија о Стефану Немањи „Немањићи”.

Најбоље тек следи

Владимир Кецмановић је добитник стипендије Фондације „Борислав Пекић”, овенчан је најзначајнијим српским књижевним признањима: „Бранко Ћопић”, „Меша Селимовић”, „Андрићева награда”, Печат времена „Хит либрис”… Не размишља пуно о томе да ли је већ написао епохално дело или га оно чека у будућности. – Већина уметника верује да је најбоље тек пред њима и то је неопходно како би имали мотивацију да даље раде. Када сам написао „Осаму” помислио сам да је то најбоље. И даље мислим тако, мада многи више воле роман „Топ је био врео”.


Коментари1
48e00
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Pik-lon
Iz ovog intervjua ja sam dosta naucio.Mada nisam procitao ni jednu knjigu ovog vrednog umetnika,gospodina Kecmanovica(zbog cega zalim).Opste je poznato da su talentovani slikari veliki pisci i obrnuto.Setimo se eseja Andrica-"razgovor sa Gojom''.Koji je vrhunac(plavo nebo)uranjanja u jedan karakter.Koga moze odslikati veliki slikar ili veliki pisac.Posle tog uranjanja u dubinu ljudske duse obojica su potpuno iscrpljeni i prazni kao Danteov prvi krug.Gospodin Kecmanovic bi mogao da manje koristi cigarete a vise crno vino.Ono je prava corba i hrani nasu inspiraciju...!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља