среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:13

Шанса воли спремне

Када сам имао 27 година мислио сам да су најбоље године прошле. Тада сам дошао у Београд, борио сам се за своју другу шансу јер сам мислио да је заслужујем. А борио сам се из разних разлога. И никада се никоме ни за шта нисам продавао. Своја уверење браним оним чиме су ме научили у кући. Мој отац, деда, прадеда, каже Славко Чуровић, глумац којег телевизијски гледаоци протеклих недеља могу да виде у серијама „Убице мог оца” и „Жигосани у рекету”
Аутор: Снежана Чикарићнедеља, 20.01.2019. у 19:00
Славко Чуровић (Фото: Из личне архиве)

Бокс је као живот. Када паднете, морате устати, када победите, не можете се гордити што сте победили оног другога, а некада треба и чекати. И ја то најбоље знам.

Овом реченицом, која одсликава и његов живот, глумац Славиша Чуровић опрашта се од гледалаца Арена спорта након сваког преноса бокс-меча. Тумач бројних улога у позоришту, филму и телевизијским серијама у своју радну биографију може да убележи и посао спортског коментатора, о чему је маштао још као дечак.

Телевизијски гледаоци који баш и не прате спорт Славишу могу да гледају у две серије које се тренутно приказују на телевизији. У серији „Убице мог оца”, у којој тумачи лик тужиоца Мишка, и у „Жигосанима у рекету”, где је добри пијанац Пеко. Један је од глумаца филма „Јужни ветар”, који је забележио огромну посету упркос чињеници да се на интернету завртела и пиратска копија.

У којем од ових пројеката вам је улога била најзахтевнијa?

Овде где изгледа најлакше. А то је у „Жигосанима”. Играм Подгоричанина, а ја сам Подгоричанин. Најтеже ми је било јер ми је ту била највећа одговорност. А теже од свега било је то што су ме возили рано ујутро како бих до два сата снимао тужиоца Мишка, који је један озбиљан, перфидан лик у „Убицама”, да бих од два ишао да снимам „Жигосане”. Бога ми, мозак ми није био у винклу. То снимање два пројекта паралелно напросто је била ствар воље. А ја сам човек воље и принципа. У глуми се држим принципа да сам поштен и добар, а вољом надокнађујем силне километре, различите улоге, по пет пројеката одједном и неспавање. И мислим да имам времена и за још једну љубав. Кад сам уништио прву као млади дебил, а волео сам јако и био сам крив. И двадесет година чекам да кажем извини, а нисам имао прилике јер је нисам срео.

Ви и ваш колега Милан Чучиловић у „Жигосанима” подсећате на она два лика у „Мапетовцима”, који седе на балкону и коментаришу. Мало су цинични, иронични, али добродушни.

Јесте. Ти добри пијанци добри су јер су најљудскије написани од свега. У серији има и љубави и менаџерског мешетарења, а ми смо један реликт прошлог времена који је остао из срца и душе. Вероватно и пију да би ту душу умирили.

Ово је прича о другој шанси. Имате ли и ви неку другу шансу?

Човек се и овде и за све што је погрешио нада да ће имати другу шансу. Али ја мислим да ћемо ми имати можда другу сезону па у њој другу шансу.

Како сте градили лик тужиоца у „Убицама”? Необичан човек, час се чини да је зао, час добар. Какав је, заправо, тужилац Мишко?

Он је перфидан, али ипак има једну кочницу која га чини човеком. То се може урадити само неким гестом, неком питомошћу коју направиш. То не може да ти каже редитељ, то мораш да направиш сам.

Имате довољно искуства за то.

Када сам имао 27 година мислио сам да су најбоље године прошле. Тада сам дошао у Београд, борио сам се за своју другу шансу јер сам мислио да је заслужујем. А борио сам се из разних разлога. И никада се никоме ни за шта нисам продавао. Своја уверење браним оним чиме су ме научили у кући. Мој отац, деда, прадеда. Таква смо породица и ја сам на то јако поносан.

То је пут којим се теже иде.

Ја сам вам жив пример тога. Ево, у 41. години почнете да добијате шансе уместо у 29, 28. Мислио сам да их неће бити. А шанса воли спремне. У мом еснафу дошла су нека друга времена.

Боља?

Да, много боља него што су била. Памтим када сам почео да играм са Љубом Тадићем и Петром Краљем у Атељеу 212. Била је то 1996. година, време пиштаљки и ударања у шерпе и лонце. Светозар Цветковић нас је водио да играмо по Аустрији да тај новац који зарадимо дамо студентима. А онда сам после 20 година срео Момира Булатовића и рекао му: „Извини. Ја сам ударао у шерпе против Милошевића, а ти си био колатерална штета. Ти си један од најпоштенијих људи у плитици које сам срео.” Али, требало ми је двадесет година да се опаметим. Требало је да прође двадесет година да дођу бољa времена за филм. И дошла су. А са њима и Данило Бећковић, Драган Бјелогрлић, Стефан Арсенијевић, Милош Аврамовић, да се врати Гага Антонијевић… Та једна генерација нових редитеља и писаца као што су Наташа Дракулић, Димитрије Војнов… Морам рећи и да је држава јако стала иза филма јер сада Филмски центар има три-четири пута више пара него пре четири-пет година.

Како је дошао ангажман за филм „Јужни ветар”?

Звао ме је Милош Аврамовић. Телефоном. Гледао је „Јесен самураја” и то му се допало. Питао ме је могу ли да поновим. „Могу. Неће бити исто, али направићемо”, рекао сам му.

Осим у филмовима „Јесен самураја”, „Мали Будо”, „Влажност”, „Јужни ветар”, где ће вас филмофили још гледати?

Играо сам и код Срдана Голубовића у филму „Отац”, чије је снимање недавно завршено, као и код Стефана Арсенијевића у филму „Страхиња”.

У Црногорском народном позоришту имате стални ангажман. Како све то усклађујете?

Питао ме је мој добар друг Борис Булић: „Од чега си направљен?” „Од воље”, кажем. Та честа путовања ми јако тешко падају због одвајања од ћерке. Много сам напаћен. Имам дивну ћерку и много сам везан за њу. Останем и по месец дана ван Београда па се мало исплачемо нас двоје када кренем. А и када се вратим. Али, плату морам да зарадим. Годишње пређем као такси, а често сам и у авиону. Трудићу се да то променим јер не могу тако више. Доста сам издржљив човек, али не могу толико од ћерке да се одвајам. Навикао сам сваки дан да је гледам. И као и сваком Србину, Београд ми највише одговара.

Како вам се чини данашња глумачка сцена? Имамо добре младе глумце?

Позоришта немају добре младе глумце јер их не примају. То је ужасно. Репертоар не играју старци. Играју средњаци. А хероје играју млади људи. Хероине тумаче младе девојке. Морају се примате нови људи.

Како је радити на телевизији и бити спортски коментатор?

Мој отац је био фанатик за бокс. Од 1981, када сам имао четири године, будио сам се у четири ујутро, када је боксовао Мате Парлов. Отац ме је носио на леђима да гледам „Будућност” из Подгорице. Бокс је сублимиран живот. Почео сам 1998. да радим на државној телевизији, да коментаришем бокс, кошарку и ски-скокове. Остао сам на боксу и ски-скоковима. А моја Арена спорт, на којој коментаришем, нема ски-скокове па ни то не радим.

Шта радите када се деси неки важан меч, а сутрадан имате снимање?

Имао сам такве ситуације. Једном сам успео самог себе да понизим и закасним на снимање код Радоша Бајића и то сат времена. Дан-данас ме је срамота. Мислио сам да ћу моћи да се пробудим, радићу до четири, пробудићу се у седам али... Шта је Бајић могао да ми каже. Коментаришем једном, два пута недељно. Ако не и више. Српски бокс пратим уживо. Надам се да ћу једном бити поред ринга и у Лондону или у Америци. Био би то врхунац моје хоби каријере.

Какви су вам планови за наредну годину?

Доста често звони телефон. Звали су ме за неколико серија и два-три филма. Биће пуно посла, само је питање времена хоће ли све моћи да се уклопи. Приоритет су ми серије које сам већ радио: „Убице” и „Жигосани”.

Задовољни сте путем којим идете?

Поново бих изабрао пут какав сам газио као дечак из једне мале прашњаве улице у Подгорици, где си могао бити или спортиста или криминалац. Трећег пута није било, верујте ми. Само бих био упорнији за ону једну ствар коју сам рекао на почетку, а тиче се оног извини. Остало ништа не бих мењао јер ми нико ништа није поклонио, а никоме ништа нисам дужан. Нисам претерано амбициозан. Мени је живот дружење са ћерком, баштованство и пецање у Њивицама. Неко је у животу правио новац, а ја сам правио пријатеље. И то ми је важније од каријере. За њу шта остане. Шта буде, биће доста.


Коментари4
f0ce8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгутин Пашић
Свака част поштена кућо Чуровића. Одличан си човек и глумац. Пратимо у Аустрији серију "Убице мог оца". Једва чекамо наставак. Срећно.
Zoran
"Почео сам 1998. да радим на државној телевизији, да коментаришем бокс"_____"И никада се никоме ни за шта нисам продавао."______Znamo kako se nekad a i danas zaposljava u RTS.
Gojzer
1998. radio je na državnoj televiziji u Crnoj Gori.
Препоручујем 7
Bojan
Mene bi bilo sramota da ovako nešto pomislim, a nekmoli napišem. Komentar uvek više kaže o komentatoru nego o temi komentara.
Препоручујем 15

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља